Zbog čega umetnost? Primarnost publike

Suhail Malik

Nakon*Tekst je izvorno predstavljen na globalnom umetničkom forumu Art Dubai ” Menadžment razočarenja: umetnici i publika”, održanom u Ujedinjenim Arapskim Emiratima marta 2011. godine, a potom objavljen u Iranskom časopisu Art Tomorrow, br. 4, proleće 2011, strana 172-181. Ovde preveden i objavljen uz dozvolu autora. noćnog leta srednje dužine, odlazeći ili dolazeći na sledeći sastanak/ konsultaciju/konferenciju/simpozijum/ gig/vikend u gradu, upadaš u taksi. Osećaš privremeno olakšanje što barem možeš sa vozačem da proćaskaš na svom maternjem ili pak drugom jeziku koji najbolje poznaješ. Međutim, iznenada si zbunjen jer postaje jasno da vozač svakako ne razume šta si rekao, i da ni jedan od jezika koji obično govoriš njemu nije razumljiv. Gde si ti beše? Ponovo mu daješ adresu, ovog puta bez upotrebe pretpostavljenog zajedničkog govornog aparata, i kako vozač odmiče od aerodroma uveren si da iako nisi odrastao ovde, ovo mesto do sada već dovoljno dobro poznaješ. Sve je onako kako se sećaš, sa još po nekim novim oblakoderom, nastavkom gradnje u okolini aerodroma i sa još nekoliko internacionalnih lanaca prodavnica koje oblažu spoljašnja predgrađa grada.

Zbog radova na novoj liniji lakog metroa koji povezuje grad sa aerodromom, radova koji se, kako izgleda, nikada neće završiti, dolazi do zastoja u saobraćaju, tako da igrom srećnih okolnosti vozač nastavlja zaobilaznim putem i dovodi te u deo grada za koji si čuo ali nikada do sada nisi imao prilike da posetiš. Nekada zapušten, poznat po propalim i zatvorenim prodavnicama i malim fabrikama, sada je našminkan nekolicinom kafića, restorana, galerija, butika i klubova, diskretno najavljujući deo onoga u šta se ovaj kraj pretvara. Skromni izlozi skrivaju ponudu, promovišući tako veću prisnost sa robom unutar same prodavnice. Dovoljno dobro si upoznat sa svim ovim strategijama. Još uvek u raskoraku sa, džet legom iseckanim, nervnim sistemom, odlučuješ da napraviš samo mentalnu belešku nekoliko mesta na koje ćeš se vratiti nakon što završiš sa pripremama i sastancima koji ti slede. Sa sajta dobro upućenog city guide-a, koji si bukmarkovao na tvom inače beskorisnom iPad-u saznaćeš već gde vredi otići. U međuvremenu nastavljaš da sa upola pažnje gledaš kroz prozor taksija, primećujući da je sva odeća u izlozima koja se prodaje kao unikatna, ista kao iz mesta iz koga si upravo došao i nekog drugog gde ćeš otići za nekih deset dana. Mikro-lokalna verzija globalnog brenda šik jakne koju upravo nosiš.

Zaustavljajući se na semaforu samo trenutak pre izlaska iz ovog kraja nalaziš sebe zagledanog kroz prozor taksija u umetničko delo postavljeno na oko 3 metra unutar, neonskim svetlom, osvetljene galerije. Tvoja prva pomisao je da te rad na neki udaljen način podseća na komad koji ti je privukao pažnju u jednom umetničkom magazinu prošlog meseca. Ne sećaš se ni umetnika ni izložbe, jedino da je glavni kurator LACMA-e bio na otvaranju. Počinješ da skrećeš pogled sa galerijskog prostora, kao i sa svih drugih prozora i izloga, jedva čekajući samo da dođeš u svoj apartman, da se istuširas, organizuješ, možda na kratko odspavaš ili treniraš pre prvog sastanka koji ti sledi za četiri sata.

Međutim, takođe zatičes sebe kako i dalje gledaš u ovaj rad, primećujući, samo nekoliko trenutaka pre nego što će se taksi udaljiti, ime umetnika napisano Helvetika stensil slovima

na prozoru, i ispod i sa desne strane, ime galerije za koju bez previše iznenađenja saznaješ da se preselila sa prethodne, pomalo izolovane lokacije. Prisećaš se toga bez obzira na nelagodnost koju osećaš jer si je, još pre osam meseci, ipak već tražio i zapravo skoro doneo neki art tamo. Iako to nije baš ispalo kako treba, uspostavio si dobar odnos sa galeristkinjom – ti si verovao njoj i ona je verovala tebi u dovoljnoj meri da budeš smatran kolekcionarom jednog od njenih bolje poznatih umetnika. Dopala ti se njena ozbiljnost i zahvalnost zbog tvog interesovanja za umetnost i dizajn u tako mnogo gradova.

Kasnije tog dana, kada si došao sebi od posledica puta, nalaziš sebe kako si sa vremena na vreme zaokupljen galerijama, kvartovima grada, umetnošću. Čekirajući lokalni art vodič na svom iPad-u saznaješ da ona ista galerija koju si primetio iz taksija večeras ima otvaranje i, nakon par SMS-ova, ažuriranja svog Facebook i Twiter profila, dogovaraš da se nađes tamo

sa prijateljicom. Međutim ne vidiš to samo kao neko mesto za sastajanje. Ostao si zaintrigiran onim kratkim iskustvom umetničkog rada koje si imao: njegova postavka u prostoru ukazala je na inteligentnost i samosvest; utisak koji si dobio, činio ti se samo kao stvar trenutka, dok si takođe prepoznao da je igra formi u radu duboko usađena u jedan kulturni žargon koji ti se dopada i kao da je izgledalo da cela stvar traži više od tebe kako bi se konačno zaokružila. Za razliku od robe iz obližnjih prodavnica koja se, kao što to veoma dobro razumeš, obraća tebi tako da govori nešto o tvojoj potrošnji, ova umetnost izgleda kao da traži nešto od tebe. Rad te intrigira. Želiš ponovo da ga vidiš. Razmišljaš da ga kupiš.

Međutim nisi baš siguran: iako znaš da ova vrsta umetnosti dobija na popularnosti, ipak si video ovaj komad samo na trenutak, a umetnica ti je nepoznata. Čekiraš ArtFacts i saznaješ da je rangirana ne baš toliko nisko i to ti daje određeno samopouzdanje: izlagala je pomalo po inostranstvu, imala par izložbi u institucijama, međutim još uvek nije toliko priznata da bi joj cene bile nepristupačne. Umetnica je u usponu i shvatajući to, odjednom se osećaš pokrenut entuzijazmom, kojem se, samo nekoliko časova pre toga, nisi nadao. Podstaknut si da pozoveš galeriju i nakon par razmenjenih ljubaznih reči sa galeristkinjom ugovoraš sastanak malo pre otvaranja.

U taksiju na putu prema galeriji, želiš još malo da se uveriš i šalješ informacije o umetnici svom savetniku za umetnost, nadajući se da je u vremenskoj zoni odakle će moći da ti odgovori na vreme pre nego što stigneš u galeriju. Imaš sreće: tvoj savetnik se nalazi na sajmu umetnost tri sata iza tebe i odmah odgovara – ‘Sent from my Blackberry’ – govoreći da iako postoje priče o ovoj umetnici, da se one trenutno svode samo na jedan ili dva grada; da je izložba na koju upravo ideš njena prva u regionu u kojem se nalaziš; da je veoma bitno to što galeristkinja koja ponovo otvara galeriju na novoj lokaciji, baš nju u ovom novom prostoru prikazuje, i još par tračeva koji te istovremeno uzbuđuju i dosadni su ti.

Ne stižeš da razmisliš o svemu ovome a već si stigao, i kratko vreme si sam sa izložbom. Prošavši kroz prostor vraćaš se na rad koji si ugledao kroz staklo taksija, što ti sada izgleda danima daleko. Onakav je kakav ti je ostao u sećanju ali, pošto si razmišljao o njemu u satima pre dolaska, počinješ još više da ga ceniš, laknulo ti je, nalaziš da nastavlja da nagrađuje tvoju zainteresovanost za njega. Nalazeći najbolje uglove iz kojih ćeš ga posmatrati, kontemplirajući ga, ispitujući odnos između njegove ideje i forme, on hrani i zadovoljava tvoju radoznalost na način na koji smatraš da umetnost to radi najbolje. Voliš umetnost upravo zbog toga što ti daje vreme da pronađeš sopstveni put kroz nju.

Iako nisi ni primetio kada je došla, galeristkinja je već pored tebe. “Fantastičan rad”, izgovara tiho, zagledana u njega zajedno sa tobom. Nakon pozdrava i malo ćaskanja, ponovo pauza dok zajedno stojite zagledani u delo. Kažeš koliko ceniš ton i emociju samog dela, njegov senzibilitet. Galeristkinja ti odgovara da je to upravo ono što je tako važno u praksi ove umetnice, zajedno sa komuniciranjem i približavanjem tradicija umetnosti savremenoj publici, koje su, kako si to već prepoznao, inspiracija za umetnicu. Galeristkinja ti dalje govori da nam umetnica ukazuje na epohu u kojoj je izgledalo da umetnost ima centralno mesto u društvenim i estetskim promenama, odlučujući trenutak modernosti. Slažeš se: ovo umetničko delo približava te toj snazi, jednoj liniji transformacije koja ti se međutim sada ne nameće, dopuštajući ti da stvoriš sopstveni smisao samog dela. Pominješ galeristkinji ovaj zanimljivi odnos prema istoriji. Slaže se, i zadivljena tvojim entuzijazmom i poštovanjem za umetnost, insistira da prisustvuješ večeri nakon otvaranja. Ljubazno prihvataš i koristiš priliku da pokreneš razgovor o ceni dela. Galeristkinja nagoveštava da bi nešto bilo moguće srediti, ali imajući na umu sve faktore koje treba uzeti u obzir, kao i da ovo nije ni mesto ni vreme da se donese bilo kakva odluka, ali ipak primetivši tvoje očekivanje popusta, ona odlučuje da ti ga rezerviše.

Kasnije tokom otvaranja galeristkinja te upoznaje sa umetnicom. Uprkos tvojoj želji da pričaš sa njom, opet si obeshrabren jer zapravo ne razumeš ništa što ti govori. Nemoguće da je u pitanju tvoj engleski, budući da si ga stekao obrazovanjem u najboljim američkim školama i njihovim ograncima u drugim zemljama, koliko i tvojim kosmopolitskim životom posle toga. Nije u pitanju to šta ona govori, jer iako ti jezik zvuči blisko ne možeš da uhvatiš značenje nijedne reči zbog akcenta. Tvoja zbunjenost raste jer umetnica ima anglosaksonsko ime, i mala grupa ljudi u kojoj se ti i ona sada nalazite je internacionalna tako da bi trebalo da se govori engleski. Nakon nekog vremena od nekoga iz grupe saznaješ da je ona škotlanđanka i postaje ti jasno zbog čega je nisi razumeo. Sad čak počinješ da hvataš poneku frazu. Umetnica izražava duboko poštovanje za relativno nepoznatog umetnika visokog modernizma, i drago ti je što si ranije uvideo nešto od toga u samom delu. Zaključuješ na osnovu reakcija drugih da umetnica prihvata različite ideje o značenju njenog rada jer želi da on bude otvoren interpretaciji publike, pozdravljajući razovrsnost gledišta. Zapravo je rasprava o radu, kaže ona, sa iznenadnom snagom i jasnoćom, sama suština njenog rada. Naravno čitava ova priča nije odlazila previše duboko, ipak je ovo samo otvaranje – međutim dovoljno je da te ponovo uveri da umetnost zaista poseduje jednu složenost ideja i emocija

do kojih ti je stalo, da iako ne poznaješ umetnicu lično ti uprkos tome možeš da osetiš neku vezu sa njom kroz njenu umetnost. Ona očekuje od svoje publike da bude inteligentna kao ti, uključujući te kao individuu. Prepoznaješ da će se njena interesovanja razvijati u pravcu koji bi mogao da slediš. Odlučuješ da joj ne spomeneš svoju zainteresovanost za komad, kako na otvaranju iznenada ne bi osetila nelagodnost sa tobom. U svakom slučaju, možete o tome da pričate još kada ona to bude pokrenula.

Dok te voze na večeru priređenu povodom otvaranja izložbe, tvoja prijateljica te zamara njenim idejama o investiranju u kraj u kome se smestila galerija, korišćenju prilike koju grad pruža promenom zoniranja i smanjenjem taksi kako bi se podstakao rast malih kreativnih preduzeća, privukle strane investicije i tako dalje. Čuo si sve to već ranije i zvuči ti previše kao tvoj dnevni posao (ako ti je više uopšte i jasno šta znači “dnevni”, pored svih tih putovanja koja obavljaš). Suviše si uzbuđen zbog onoga što večeras sledi i ubrzo skrećeš razgovor na moguću kupovinu dela. Razmatraš sa prijateljicom koji bi od tvojih apartmana bio najbolje mesto za rad, ali si gotovo siguran da to treba da bude mesto na kojem ćeš provesti najviše vremena u godini koja dolazi. Često to radiš sa novim delima kako bi ti ona postala bliska, nagrađujući tvoju zaiteresovanost koja ne prestaje. Prepoznaješ međutim i da je otvaranjem ove izložbe, galeristkinja njen prostor uzdigla na nivo internacionalne umetničke scene, nimalo se ne ograničavajući lokalim interesima, da se o tom delu grada već pisalo u nekoliko vodiča koje si preleteo na svom iPad-u, i da je na otvaranju bilo krcato ne samo uobičajnom gomilom entuzijasta i namćorastim lokalnim umetnicima, već i nekim ljudima koji su došli u napucanim kolima, takođe podsećaš sebe da bi ipak trebalo pitati prijateljicu o lokalnim investicionim prilikama, jer se ovde nešto očigledno događa.

Tokom večere osećaš olakšanje što ne sediš blizu umetnice jer i dalje ne možeš da skapiraš njen akcenat. Međutim dovoljno si blizu i nje i galeristkinje da se ne mogu osećati uvređeno. Uključuješ se u zanimljiv razgovor sa nekoliko lokalnih kolekcionara, umetnika i kritičara. Zanima ih tvoje mišljenje o radovima umetnice, o gradovima i umetničkim scenama u koje si dobro upućen, kao i tvoji stavovi o razvoju regiona u tom kontekstu. Jedana od kritičarki te poziva da daš intervju za njihov magazin, na temu dostupnosti i važnosti kolekcionarstva za razvoj kulturne ekonomije i identiteta regiona u vremenu globalizacije. Polaskan si, osećaš da ona razume da svi mi sada živimo u jednom povezanom svetu, da oseća kako tvoje interesovanje za umetnost komunicira ovu sveopštu povezanost, što ti omogućava da razmišljaš o odnosu između mesta iz koga ti dolaziš i mesta iz koga dolazi umetnik. Razbiraš sve to po glavi dok razmenjuješ vizit karte sa kritičarkom, radujući se trenutku kada ćeš joj pokazati svoju kolekciju. Kasnije čim se ukazala prilika da nasamo popričaš sa galeristkinjom, ugovaraš kupovinu. Bilo je to veoma dobro veče i napuštaš ga, sad već dovoljno ohrabren da pokušaš da uđeš čak i u direktan razgovor sa umetnicom.

Dva meseca kasnije delo je postavljeno u tvom stanu, i za ono nekoliko puta koliko si bio tamo, primećuješ kako postaješ još više entuzijastičan sposobnostima umetnice da prizove najvažniju vrednost umetnosti na tako ličnom i neposrednom nivou. Razgovaraš sa svojim savetnikom za umetnost o tvojoj zadivljenosti ovom umetnicom i on ti predlaže da zajedno posetite njenu matičnu galeriju kako biste videli šta oni još imaju dostupno. Srećom posao te sledećeg meseca odvodi baš u taj grad i savetnik ti zakazuje sastanak. Dok si tamo saznaješ da trenutno ništa od njenih radova nije dostupno, ali da galerija planira da predstavi umetnicu na njihovom sledećem sajmu umetnosti. Izražavaš veliko interesovanje i uveravaš galeriju da će ti raspored omogućiti da budeš na sajmu. Na predotvaranju sajma, zahvaljujući tvojim vezama sa galeristkinjom sa kojom si prvobitno imao posla, obezbeđuješ sledeći komad po sniženoj ceni.

Tri meseca kasnije: obezbedio si još jedan rad sa prve izložbe umetnice u Njujorku. Ne možeš da budeš tamo ali tvoj savetnik za umetnost sređuje detalje za tebe. Zadovoljan si što saznaješ da si jedan od vodećih kolekcionara radova ove umetnice: veruješ da je vredi podržati, da njen rad zaslužuje pažnju i vidljivost koju dobija u magazinima i časopisima, da sa njenom umetničkom inteligentnošću i osetilnošću nisi saglasan samo ti, već i tvoje kolege i prijatelji koji su većinom impresionirani njenom umetnošću, koja se sada već nalazi u više prostora u kojima živiš.

Godinu dana kasnije sa istinskim zadovoljstvom primaš poziv od matične galerije umetnice da za potrebe izložbe u muzeju jednog od glavnih metropolitskih centara pozajmiš jedno od njenih dela. Posebno si uzbuđen zato što je u pitanju jedan od gradova u kojem provodiš najviše vremena i već neko vreme ceniš izložbe tradicionalnih radova iz različitih regiona postavljenih zajedno sa delima savremene umetnosti koje taj isti muzej organizuje. Kad god si mogao da posetiš te izložbe, sa obzirom na tvoj gust raspored, bio si impresioniran pronalaženjem estetskih i kulturnih vrednosti koje te različite tradicije imaju u današnjem svetu. Bez ustezanja prihvataš pozajmicu koju organizuješ preko svog savetnika za umetnost. On obezbeđuje mesto za tebe i njega na ekskluzivnom ručku povodom otvaranja izložbe.

Pored određene sumnje u to da li je umetnicin rad na najbolji način postavljen na izložbi, takođe shvataš da je prisustvo njenog rada na ovoj izložbi dobro za njen profil. Umetnica je

u isto vreme i pomalo nervozna i pomalo uzbuđena svojim prisustvom na izložbi. Imajući u vidu to da si uspeo donekle da shvatiš njen izgovor do sada, upuštaš se u neobavezan razgovor i razmenjuješ nekoliko šala sa njom kako bi je oraspoložio tokom formalnosti otvaranja. Tokom večere, ponovo zatičeš sebe kako sa entuzijazmom pričaš o tome koliko ceniš umetnicu, izložbu i muzej, o potrebi promocije istorije i tradicije umetnosti, i kako su muzeji pogodna mesta za to jer na kraju krajeva istorija i jeste njihov posao. Ostavljaš jak utisak na predstavnicu komisije muzeja za koju sa zadovoljstvom saznaješ da već zna nešto o tebi. I pored toga ipak si pomalo iznenađen (i zadovoljan) kada za otprilike mesec dana posle ove večere od nje dobijaš mejl u kome te poziva da prisustvuješ ručku sa prijateljima muzeja i njegovim direktorom. Na ručku, direktor muzeja napominje kako je od nedavno upražnjeno jedno mesto u odboru savetnika i pita te da razmotriš ponudu. Ti si naravno oduševljen ponudom ali se praviš pomalo nezainteresovan i odgovaraš jedino da ćeš razmisliti o tome. Direktor muzeja napominje da svaki takav izbor zavisi od formalnog poziva, procedure provere (iz razloga odgovornosti prema javnosti) a možda čak i panel diskusije. Ovaj odgovor izaziva određenu alarmantnost kod tebe. Da li je trebalo da budeš manje neodlučan u svom odgovoru? Uveravaš sebe da su ovo standardne procedure koje bi u svakom slučaju morale biti preduzete. I naravno, otprilike nedelju dana kasnije dobijaš pozivno pismo da postaneš savetnik muzeja koji od tebe traži da doprineseš njegovom budućem razvoju a na osnovu tvog velikog interesovanja za promociju savremene umetnosti. Prihvataš ovaj poziv prošavši kroz ritualne procese imenovanja sa sigurnošću i lakoćom. Upitan zbog čega želiš da preuzmeš dodatni napor koji dolazi sa tako malim obeštećenjem, nalaziš sebe kako razmišljaš o umetnosti koja te je isprva dovela u vezu sa muzejem i to ti daje samopouzdanje da na istinski i suštinski način govoriš o svojoj strasti i verovanju u ono što umetnost može da učini za pojedinca kao što si ti.

Uskoro nalaziš sebe kako koristiš znanje iz oblasti investicija i razvoja kako bi savetovao muzej u njegovoj strategiji proširenja. To te uzbuđuje obzirom da ti se čini da to znanje izgleda posebno korisno gledano prema parametrima onoga što ti misliš da je veoma važno u umetnosti danas: isticanje ličnog susreta sa njom, njenu otvorenost prema diskusiji, njen snažan edukativni aspekt kroz iznošenje važnih tema u javnost, bez da to čini nametljivo, njenu inkluzivnost. Ono što nastavlja da te inspiriše, uprkos ponekad dosadnom ali važnom poslu koji si pozvan da radiš, jeste to da je poslovanje muzeja sada u samom centru strategije razvoja regiona u kome muzej igra centralnu ulogu. Ti igraš svoju skromnu ali opet važnu ulogu u svemu tome. Promovišući javnu edukaciju koja je na odgovarajući način osetljiva prema kompleksnosti sveta, time što podržavaš ono što nalaziš da je najvrednije od umetnosti, osećaš da si pronašao nešto što te najbolje predstavlja u javnosti, nešto vredno truda, ne samo za tebe, već i za sve nas.