Zagonetka: Automatizacija, prekarnost i odbijanje rada

Franco Bifo Berardi

Automatizacija

 

Od vremena kada sam, negde oko 1968. godine, bio mladi militant jedne italijanske političke organizacije imena Potera operaio, bio sam ubeđen da je tehnološkoj inovaciji bilo suđeno da zameni ljudski rad, a da je glavni cilj radničkog pokreta bio da se bori za skraćivanje radnog vremena.

Rad za platu podrazumeva potčinjavanje radnih aktivnosti profitno-orijentisanoj ekonomiji, a istorija društvenih borbi može se čitati i kao istraživanje o autonomiji iz perspektive preplićućih odnosa u vezi sa plaćenim radom.

U stvari, dugi talasi borbi i društvene mobilizacije koji su potresli Zapadni svet, a naročito moju zemlju pre i nakon ’68-e mogli bi biti sumirani u nekoliko reči: radnici su želei da rade manje, a da zarađuju više. U cilju povećanja produktivnost i sa namerom da kontrolišu potencijal za sabotažu i pobunu, kapitalisti investiraju u tehnologiju i uvode mašine za automatizaciju procesa proizvodnje.

 

Automatske mašine mogu da obavljaju repetativne poslove. Takođe, mogu da donose ‘odluke’ ali samo u svetlu okolnosti koje je prethodno predvideo čovek. Naš predlog je da diskutujemo ograničenja automatskih mašina u njihovom sopstvenom polju obavljanja repetativnih zadataka i donošenja određenih vrsta ‘odluka’. Razvoj automatizacije ograničen je  tehničkim znanjem inžinjera, cenom izgradnje automatskih mašina, potražnjom za automatskom mašinerijom i dostupnošću istreniranih specijalista koji su sposobni da dizajniraju, izgrade i rukovode takvim mašinama. Gledano iz tehničke perspektive nema sumnje da automatske mašine mogu da budu osmišljene tako da obavljaju bilo koji repetativan zadatak brže, preciznije i sa većom pažnjom nego što je to slučaj sa ljudskim radom. (F. Pollock: Automation, New York, 1957, p. 28).

 

Krajem ‘60-tih i sam sam bio ubeđen da tehnološki napredak elektronike i robotike otvara put za oslobađanje društvenih formi života od obaveze rada.

Pedeset godina nakon toga, kristalno je jasno da su moja predviđanja bila pogrešna.

U drugoj dekadi 21. veka moram da priznam da ljudi rade mnogo više i zarađuje mnogo manje nego što je to bio slučaj pre tri decenije: šta više, politička moć radničkog pokreta je u najvećoj meri naprosto nestala. Moja predviđanja su bila pogrešna zato što u obzir nisam uzeo kulturni otpor protiv mogućnosti oslobađenja od rada, neizbalinsirani ekonomski razvoj u različitim delovima sveta, efekte globalne konkurentnosti u okviru profitno-orijentisane ekonomije i poslednje, ali ne i najmanje bitno, protivurečnost uloge koju su, u većem delu sveta, odigrali pokreti industrijskih radnika, naročito komunističke partije i sindikati.

 

Bez ozbira na to ne odričem se teoretskih postavki ovakvog svog razmišljanja. Moja predviđanja su se iznova i iznova pokazala kao pogrešna, ali problem je i dalje ovde, čak više nego ikada pre. Proizvod saradnje rada, nauke i tehnologije u procesu širenja automatizacije jeste povećana produktivnost rada koja bi trebalo da rezultira upravo osetnim smanjenjenjem društveno-neophodnog radnog vremena. Ali ovo nije dovelo do smanjenja količine sati koje ljudi posvećuju nadničarskom radu (radu za platu) tokom svog života. Naprotiv, i industrijski i kognitivni radnici danas rade mnogo duže i više nego što je to bio slučaj tokom ’60-tih i ‘70-tih godina. Dok se broj nezaposlenih i onih u prekarnim radnim uslovima konstantno povećava, globalizacija tržišta rada je uništila staru zakonsku regulativu i ukinula ograničenja koja se tiču dužine radnog vremena.

 

U poslednjih deset godina, mislioci kao što su Rifkin (Jeremy Rifkin) i Gorz (Andrè Gorz) predvideli su kraj rada kao linerarnu posledicu tehnološkog razvoja, ali realnost se suprotstavila njihovoj prognozi, a stvari su otišle u sasvim drugom smeru. Ne u smeru poboljšanja već pogoršanja radnih uslova, ne u pravcu oslobođenja od već povratkom na forme prekarnog porobljavanja, ne osnaživanjem već široko raširenim osećanjem nemoći – ovo je postojeća stvarnost rada kada se uporedi sa društvenom imaginacijom sredine 20. veka.

 

U knjizi objavljenoj 1998. godine (Post-work, Routlage) Stenli Aronovic (Stanley Aronowitz) i Džonatan Katler (Jonathan Cutler) analizirali su istoriju radnog vremena u Americi. Borba za smanjenje radnog vremena bila je jedna od najvažnijih stavki na agendi radničkih pokreta. Stabilan pad u radnim satima tokom devetnaestog i dvadesetog veka bilo je glavno postignuće progresivne sindikalne akcije.

A onda, u poslednjem delu prošlog veka, u paradoksalnoj simultanosti koja dolazi sa širenjem primene digitalnih tehnologija, i koja podrazumeva i drastično unapređuje produktivnost i stvaranje novih dimenzija semiotičkog rada, nešto se desilo. Globalizacija kapitala, kreiranje transnacionalnih korporacija, i erozija nacionalnih granica, doveli su do potpune deteritorijalizacije tržišta rada, stavljajuću radničku u klasu u situaciju konkurntnosti sa samom sobom na globalnoj razini, dok su u isto vreme sindikati i progresivne političke partije (uključujući tu i one komunističke) u velikoj meri ostali zatvoreni u nacionalnim granicama ne uvidevši opasnost koja preti od globalizacije i deregulacije tržišta rada. Posledično, najvažnija postignuća i rezultati radničkih pokreta – skraćivanje radnog vremena i oslobađanje društvenih energija za lični razvoj, obrazovanje i zadovoljstvo, u potpunosti su preokrenuti.

 

Aronovic i Katler su 1998. napisali sledeće: “Standard života se ne povećava, ljudi ne provode kvalitetno slobodno vreme, stres i njegove socijalne manifestacije haraju, a zlatna budućnost koju smo svi planirali se urušava neverovatno brzinom.” (Aronowitz & Cutler, 1998, str. 60)

 

Više radnih sati prouzrokuje više stresa, manje prostora i mogućnosti za lični razvoj, manje vremena za decu i manje vremena za obrazovanje. Šta više, očigledno je da duže radno vreme dovodi do nezaposlenosti: dok je deo radne populacije prinuđen da produžava svoje radne sate, rastući broj ljudi je gurnut u nezaposlenost, primoran da prihvati bilo kakav prekaran posao. Posle godina društvene krize i rasta stope nezaposlenosti, Obamina politika kvantitativnih olakšica u SAD, uspela je da obrne trend rasta nezaposlenosti, a talas zapošljavanja koji je usledio ekonomisti su svesrdno pozdravili.

Ali da li je ovo zaista donelo poboljšanje za društveni život? Odgovor dolazi od Franka Brunija, u komentaru objavljenom u New York Times-u: “Novi poslovi se ne čine čvrstima kao što su bili stari. Potrebno je utrošiti više sati da bi se zaradilo više novca ili podržao isti životni stil. Studenti nagomilavaju dug. Vertikalna društvena mobilnost sve više se čini fatomorganom, mitom.” (Frank Bruni, The International New York Times, August 27 2014).

Opšti razvoj epohe lepo je sumiran u sledećoj rečenici: “Potrebno je više sati da bi se zaradila ista količina novca ili da bi se priuštio isti živtni stil”. Ovo je regresija za celo čovečanstvo.

 

Zagonetka

 

Odnos između rada, tehnologije i automatizacije, koji postoji u uslovima kapitalističke ekonomije, može biti opisan kao zagonetka. Jednostavno rečeno, možemo ga opisati kao konceptualni lavirint i to na sledeći način: primena intelektualnih sposobnosti na radni proces uzrokuje rast produktivnosti, i prema tome omogućava smanjenje radnog vremena neophodnog za proizvodnju dobara potrebnih za društveni opstanak. Čak i kada bi populacija porasla (kako je i rasla tokom poslednjih četrdesetak godina), čak i kada bi se fizičke i kulturne potrebe svetske populacije proširile (kao što se i jesu proširile u poslednjih deset godina zahvaljujući širenju svetskog tržišta i pristupu novih masa populacije industrijskoj potrošnji), porast produktivnosti koju je omogućila automatizacija industrijskih zadataka je više nego dovoljna za postizanje skraćenog radnog vremena za svakog pojedinca. Ipak jednostavnost ovog opisa ne podudara se sa dinamikom kapitalističke ekonomije. Sadržaj procesa proizvodnje (fizički rad, naučno znanje, tehničke veštine, automatizacija industrijskih zadataka, automatizacija kognitivnih zadataka) mora biti prepoznat u odnosu sa “kontejnerom” u kome se nalazi: kapitalističkom ekonomijom čiji neuspesi oblikuju i modeluju način primene apstraktnih tehničkih mogućnosti. Moj fokus ovde je upravo na odnosu između tog sadržaja i okvira u kome se on nalazi – ili kontejnera.

 

Oprez: kontejner nije puki kontejner, on je semiotajzer (semiotizer), formalna paradigma oblikovana ekonomiskim interesima, kulturnim normama i očekivanjima, političkim institucijama, vojnim strukturama itd. U funkciji semiotajzera, kontejner fabrikuje semiotičke modele za organizaciju sadržaja (svakodnevni život, jezik, znanje, tehnologija).

Socijalna imaginacija oblikovana je kontejnerom tako da su sadržaji društvene interakcije modelovani paradigmom akumulacije i rasta, dok sadržaj (znanje, rad, kreativnost) prekoračava sposobnosti.

 

Odnos između semiotajzera i živućeg sadržaja je zagonetka, i treba joj pristupiti kao enigmi, ne kao tajni.

Tajna je ništa drugo do skrivena istina sadržana u dilemi. Ukoliko je reč o tajni, istinit odgovor postoji iako skriven i zaštićen. Nalaženje ključa je put do istine. Suprotno tome, enigma je nedokučiva: ne postoji skrivena istina koju je potrebno otkriti, nema odgovra na pitanje. Enigma je večna zagonetka, dokučiva samo činom etičko-estetičke intuicije (ne putem matematičkog rešenja problema).

Kad već govorimo o antropološkom značenju večnog regresa, Paolo Virno piše da postoji trenutak kada osetite da ste dovoljno tražili i kada nastupa odluka (Virno, 2010, E così via all’infinito).

Enigmatska funkcija etičkog preispitivanja i prosuđivanja sadržana je u sledećem: ne postoji istina, ne postoji rešenje problema, i strogo govoreći ne postoji problem. Samo stanje vibracije prouzrokovano lutanjem u prostoru mogućnosti.

U društvenom polju ono što odlučuje je snaga, i kapitalistički semiotajzer poseduje snagu, dok obuzdani i stišnjeni oblici života, nagurani i sabijeni unutar formalnog kontejnera ne poseduju snagu koja bi bila dovoljna da probije kontejner i pusti ih napolje.

 

Odbijanje rada u prekarnim vremenima

 

Izraz “odbijanje rada” naširoko cirkuliše u italijanskoj vorkerističkoj (operaističkoj) literaturi  s kraja 60-tih, ukazujući na specifičnu antropološku situaciju: masovne migracije mladih iz seoskih oblasti na Jugu, ka Severnim industrijskim gradovima. Oni ljudi su prezirali promenu koja im se dogodila. Dolazeći iz konteksta lenjih sunčanih dana detinjstva provedenog na Mediteranu, uskakanje u maglu i buku mračnog prostora fabrike, u njima je proizvelo osećaj neprijatnosti i nemira. U susretu sa metropolitskom studentskom kulturom, njihova odbojnost prema radu preokrenula se u kulturni protest protv otuđenja.

Pitanje koje su postavili glasilo je: da li je ovo život?

Ne. Ova besmislena repeticija besmislenih gestova nije život.

Obijanje rada bila je objava rata protiv dosade i otužnosti, proizašle iz specifičih uslova radničke generacije odrasle u obrazovnoj dekadi karakterističnoj po eksploziji kulturoloških stavova i egzistencijalnih očekivanja.

Uprkos tome bilo bi pogrešno ograničti koncept odbijanja rada na ovu istorijsku situaciju jer on ima mnogo šire značenje: otpor radu je izvor tehničkih inovacija utoliko što omogućava skraćivanjeg radnog vremena.

U neobičnoj konstelaciji koja je nastupila u drugoj polovini prošlog veka, društvena svest i tehnološka evolucija su se podudarile, i moć znanja otvorila je vrata za emancipaciju od nadničarskog rada (rada za platu), a digitalna mreža je slavljena kao ultimativna oslobađajuća sila. Ipak, emancipacija od rada nije čisto tehnički proces. Ona zapravo podrazumeva političku svest i dubinsku transformaciju kulturoloških očekivanja. Obe su izostale. Sindikati su se suprotstavili automatizaciji, odnosno uvođenju tehnologija za uštedu rada, ulažući svu svoju energiju i uticaj u odbranu poslova i postojećih radnih uslova. Vezujući svoj identitet za industrijsku kompoziciju rada, oni su se pretvorili u konzervativnu snagu koja se suprotstavlja inovacijama, dozvoljavajući finansijskim kapitalistima da eksploatišu tehnološke mogućnosti.

 

Upravo na ovom mestu je došlo do razilažnja društvene svesti i tehnološke evolucije, čime je omogućen ulazak u doba tehnološkog varvarizma: inovacije su prouzrokovale prekarnost, bogatstvo se preokrenulo u masovnu mizeriju, solidarnost je konvertovana u konkurenciju, povezani ‘društveni mozak’ se otkačio od društvenog tela, a snaga znanja od društvenog blagostanja.

 

Uprkos tome, snaga opšteg intelekta je i dalje aktivna. Proces društvene emancipacije izostaje jer je spona između tela postala prekarna i fragilna, a veza između bestelesnih mozgova u isto vreme postala je trajna, sveobuvatna i opsesivna, do tačke u kojoj je život zamenjen spektralnim projekcijama života na sveprisutnom ekranu.

 

Neverovatno je u kojoj meri su inovativne tehnologije tokom prošlih decenija uspele da  obuhvate  produktivnost rada i da proizvedu izobilje dobara.

 

Da li je ovo dokaz superiorne efikasnosti kapitalizma? Nikako, ovo je ishod saradnje miliona kognitivnih radnika širom sveta, ishod kreativnosti i znanja: inženjeri, dizajneri, filozofi su omugućili ovo. Sagledamo li stvari iz perspektive upotrebne vrednosti, oni su ti koji su obogatili i unapredili svakodnevni život.

 

Prevedemo li inovacije na jezik ekonomije, zamenimo li upotrebnu vrednost logikom valorizacije i kapitalističke akumulacije, stvari zadobijaju drugačiji oblik.

 

Uprkos neverovatnoj ekspanziji univerzuma upotrebnih dobara i usluga, distribucija imućnosti (wealth) ostaje toliko nejednaka i neizbalansirana, da bogatsvo (richness) u odnosu na nju izgleda kao regresija, a život kao da postaje sve gori i gori.

 

Ekonomskom terminologijom, napredak zapravo znači rast bruto društvenog proizvoda (BDP) u smislu vrednosti novčanog bogatstva. Kapitalistički kod ekspanziju upotrebnog transformiše u finansijsku akumulaciju i osiromašenje svakodnevnog života. Propisivanjem rasta kao kulturološkog modela on utiče na društvenu produkciju kao semiotičko klupko koje prouzrokuje izvrtanje i transformaciju mogućeg bogatstva u stvarnu mizeriju.

 

Godine 2015. proizvodnja nafte na svetskom nivou je porasla u tolikoj meri da su cene pale na nezapamćeno nizak nivo. Isto bi se moglo reći za proizvodnju čelika. Istovremeno potražnja opada u svim zemljama na svetu. Ekonomisti ovu vezu vide kao katastrofalnu, najavljujući sveobuhvatan ekonomski kolaps: hiperprodukcija, deflacija, nezaposlenost. Ali ovo je dokaz da kapitalizam  implicira preslovljavanje stvarnog sveta korisnosti na apstraktni svet vrednosti, i ova transkripcija  bogatstvo prepisuje kao bedu, obilje kao oskudicu, i snagu kao nemoć.