#Ubrzati: Manifest za akceleracionističku politiku

Nick Srnicek i Alex Williams

01. UVOD: O stanju stvari

  1. Na početku druge decenije dvadesetprvog veka čovečanstvo se nalazi pred novom vrstom kataklizme. Ove nadolazeće apokalipse obesmišljavaju pravila i organizacione strukture politika koje su nastale sa rođenjem nacionalne države, usponom kapitalizma i dvadesetovekovnim ratovima bez presedana.
  2. Najznačajniji je slom planetarnog klimatskog sistema. Vremenom, ovaj slom postaće pretnja opstanku postojeće ljudske populacije. Iako je ovo najkritičnija pretnja sa kojom se čovečanstvo susreće, uz nju postoji, i sa njom se preklapa, serija manjih, ali potencijalno isto tako destabilizujućih problema. Potpuno iscrpljenje resursa, posebno u rezervama vode i energije, otvara mogućnost masovne gladi, sloma ekonomskih paradigmi, i novih otvorenih i hladnih ratova. Kao odgovor na finansijsku krizu koja ne posustaje, vlade su prigrlile parališuću kombinaciju politika mera štednje i privatizacije javnih servisa države blagostanja, i prihvatile masovnu nezaposlenost i stagnaciju plata. Rastuća automatizacija u procesima proizvodnje – uključujući tu i “intelektualni rad” – dokaz je svetovne krize kapitalizma, koji će uskoro razotkriti sopstvnu nemoć da zadrži postojeći životni standard, čak i za srednje klase globalnog Severa.
  3. Nasuprot ovim katastrofama koje samo ubrzavaju, današnju politiku opseda nemogućnost da stvori nove ideje i modele organizacije neophodne za transformaciju naših društava kako bi se ona mogla suočiti sa nadolazećim uništenjima i razrešiti ih. Dok kriza postaje sve snažnija i brža, politika se povlači i klone. U ovoj paralizi političke imaginacije, budućnost je obustavljena.
  4. Od 1979-te, hegemona globalna politička ideologija jeste neoliberalizam. Nju u različitim varijantama prepoznajemo u svim vodećim ekonomskim silama. Uprkos dubinskim strukturalnim izazovima koje novi globalni problemi predstavljaju za nju, pre svega kreditna, finansijska i fiskalna kriza koja počinje 2007-08, neoliberalni programi samo su se još više razvili i produbili. Nastavak neoliberalnog projekta, ili neoliberalizma 2.0, počeo je da primenjuje sledeću rundu strukturalnih podešavanja, najvažnije, u formi podsticanja novih i agresivnih upada privatnog sektora u ono što je ostalo od socijalno demokratskih institucija i servisa. I sve to uprkos neposrednim negativnim ekonomskim i socijalnim efektima takvih politika, kao i veoma značajnim i dugoročnim preprekama koje nameće nova globalna kriza.
  5. Ono što je desničarskim vladama, nevladinim i korporativnim moćima omogućilo da nastave sa procesima neoliberalizacije, barem delimično je rezultat konstantne paralize i nedelotvornosti onoga što je ostalo od levice. Trideset godina neoliberalizma lišilo je većinu levo orijentisanih partija radikalne misli, ostavivši ih izgubljenima i bez popularnog mandata. Njihov najviši domet u odgovoru na postojeću krizu bio je poziv na povratak na kejnzijansku ekonomiju, uprkos dokazima da sami uslovi koji su omogućili posleratnu socijalnu demokratiju više ne postoje. Ne možemo se vratiti masovnom industrijskom fordističkom radu. Čak ni neosocijalistički režimi južno američke Bolivarske revolucije, ohrabreni svojom sposobnošću da se odupru dogmama savremenog kapitalizma, ostaju razočaravajuće nemoćni u pružanju alternative bolje od socijalizma sredine dvadesetog veka. Organizovano radništvo, koje je sistematski oslabljeno promenama koje je uveo neoliberalni projekat, sklerotično je na institucionalnom nivou i u najboljem slučaju, sposobno jedino da blago ublaži nova strukturalna prilagođavanja. Bez sistematskog pristupa u građenju nove ekonomije ili strukturalne solidarnosti koja bi nosila ove promene, organizovano radništvo, za sada, ostaje relativno impotentno. Novi društveni pokreti koji su se javili nakon kraja hladnog rata i ponovo oživeli posle 2008., takođe su, na sličan način, bili nemoćni da proizvedu novu političko-ideološku viziju. Umesto toga oni troše znatnu energiju na unutrašnji proces direktne demokratije i afektivnog samovrednovanja na uštrb strateške efikasnosti, i često promivišu jednu varijantu neo- primitivističkog lokalizma, kao da se apstraktnom nasilju globalnog kapitala može suprotstaviti klimavom i kratkotrajnom “autentičnošću” neposrednosti u zajedništvu.
  6. U odsustvu radikalno nove društvene, političke, organizacijske i ekonomske vizije, hegemone snage desnice i dalje će uspevati u nametanju svoje uskogrude zamisli usprkos bilo kakvim dokazima njene ograničenosti. U najboljem slučaju levica bi mogla biti sposobna da se na neko vreme delimično suprostavi nekim od najtežih napada. Ali ovo će biti borba sa vetrenjačama. Stvaranje nove globalne leve hegemonije podrazumeva ponovno sticanje mogućih izgubljenih budućnosti, kao i sticanje budućnosti kao takve.

02. INTERREGNUM: O akceleracionizmima

  1. Ako je bilo koji sistem bio povezan sa idejama ubrzanja, onda je to kapitalizam. Kapitalistički metabolizam zahteva ekonomski rast; tehnološki razvoj pokrenut je nadmetanjem između individualnih aktera koji pokušavaju da ostvare prednost na tržištu, što je praćeno sve izraženijim društvenim pomeranjima. U svojoj neoliberalnoj formi, njegova ideološka samo-prezentacija govori o oslobađanju sila krativne destrukcije, čime se, stalno ubrzavajućim tempom, pokreću tehnološke i društvene inovacije.
  2. Filozof Nik Land (Nick Land) najpreciznije je uhvatio ove procese, sa kratkovidim, ali ipak hipostazirajućim uverenjem, da sama brzina kapitalizma može proizvesti globalnu tranziciju ka do sada neviđenoj tehnološkoj singularnosti. U ovakvoj viziji kapitala, čovek konačno može biti odbačen kao puki teret apstraktnoj planetarnoj inteligenciji koja ubrzano gradi samu sebe od brikolažiranih fragmenata prethodnih civilizacija. Ipak, Landovski neoliberalizam brka brzinu sa ubrzanjem. Moguće je da se krećemo brzo, međutim jedino u okviru striktno određenog skupa kapitalističkih parametara koji se nikada ne dovode u pitanje. Doživljavamo samo rastuću brzinu jednog poznatog horizonta, jednostavan bezumni polet pre nego ubrzanje koje je takođe navigaciono, odnosno jedan eksperimentalni proces otkrića unutar univerzalnog prostora mogućnosti. Mi suštinskim smatramo jedino takav način ubrzanja.
  3. Da bi stvari bile još gore, kao što su to Delez i Gatari (Deleuze & Guattari) primetili, ono što kapitalistička brzina deteritorijalizuje sa jedne, ona to reteritorijalizuje sa druge strane i tako je od samog početka. Progres je zauzdan u okvirima viška vrednosti, rezervne armije rada i slobodno plutajućeg kapitala. Modernost je svedena na statističko merenje ekonomskog rasta, a društvena inovacija skorena kičastim podsećanjima na prošlost zajedničkog. Tačersko-Reganska deregulacija udobno se smestila uz Viktorijanske porodične i religiozne vrednosti.
  4. Još dublja napetost neoliberalizma nalazi se u njegovoj slici o samom sebi. Neoliberalizam sebe vidi kao vozilo modernosti, kao sinonim modernizacije, obećavajući budućnost koju strukturalno ne može da pruži. Zaista, kako je neoliberalizam napredovao, više nego što je omogućio individualnu kreativnost, njegova tendencija išla je ka ukidanju kognitivne invencije u korist jedne afektivne proizvodne linije već osmišljenih interakcija, koje su spregnute sa globalnim distributivnim lancima i neofordističkim proizvodnim zonama Istoka. Zanemarujuće mali broj intelektualnih radnika dodatno se smanjuje sa svakom novom godinom, i to sve izrazitije kako algoritamska automatizacija pronalazi svoj put kroz sfere afektivnog i intelektualnog rada. Iako sebe predstavlja kao nužan istorijski razvoj, neoliberalizam u stvari nastaje samo kao proizvoljno sredstvo odbrane od krize vrednosti koja se pojavila sedamdesetih godina. Radi se, bez ikakve sumnje, o sublimaciji pre nego o konačnom prevazilaženju krize.
  5. Uz Landa, Marks ostaje paradigmatični akceleracionistički mislilac. Suprotno već toliko poznatoj kritici, pa i pristupima nekih savremenih marksista, moramo se setiti da je sam Marks, u pokušaju da u potpunosti razume i transformiše svet u kojem je živeo, koristio najnaprednije teorijske aparate i empirijske podatke dostupne u tom trenutku. On nije bio mislilac koji se odupirao modernosti, već pre onaj koji je nastojao da analizira i interveniše unutar nje, razumejući da uprkos svoj eksploataciji i korupciji, kapitalizam ostaje, do sada najnapredniji ekonomski sistem. Njegova dostignuća ne treba odbaciti, već ubrzati izvan ograničenja koje su nametnule kapitalističke vrednosti.
  6. Čak je i Lenjin, u tekstu O ‘levim’ detinjarijama iz 1918. godine, zapisao: “Socijalizam je nezamisliv bez krupnokapitalističkih inžinjerskih dostignuća izgrađenih po poslednjoj reči nauke, bez planske državne organizacije koja podređuje desetine miliona ljudi najstrožem pridržavanju jedinstvenoj normi u proizvodnji i raspodeli proizvoda. O tome smo mi marksisti uvek govorili, i s ljudima, koji čak ni to ne mogu da shvate (anarhisti i dobra polovina levih socijalista – revolucionara), ne vredi gubiti ni dve sekunde na razgovor.”
  7. Kao što je Marks znao, kapitalizam ne može biti identifikovan kao agent istinskog ubrzanja. Slično, određenje leve politike kao antiteze tehnosocijalnoj akceleraciji takođe je, barem delimično, pogrešno. Uistinu, ukoliko politička levica želi da ima budućnost to mora biti ona u kojoj će u najvećoj mogućoj meri prigrliti ovu potisnutu akceleracionističku tendenciju.

03: MANIFEST: O budućnosti

  1. Verujemo da je najznačajnija podela na današnjoj levici podela na one koji se drže pučke politike lokalizma, neposrednog delovanja i upornog horizontalizma i onih koji omeđavaju ono što bi moralo početi da se zove akceleracionističkom politikom, koja je svesna modernosti apstrakcije, složenosti, globalnosti i tehnologije. Prvi su zadovoljni uspostavljanjem malih privremenih prostora ne-kapitalističkih društvenih odnosa, izbegavajući pritom prave probleme sadržane u činjenici da se suočavaju sa neprijateljem koji je suštinski ne-lokalan, apstraktan i duboko ukorenjen u infrastrukturu naše svakodnevice. Neuspeh takve politike izvestan je od samog početka. Nasuprot tome, akceleracionistička politika teži da očuva prednosti kasnog kapitalizma, dok u isto vreme odlazi dalje nego što bi njegov sistem vrednosti, strukture vlasti i masovne patologije, dozvolile.
  2. Svi želimo da radimo manje. Zanimljivo je zapitati se zašto je vodeći ekonomista posleratne ere verovao da prosvećeni kapitalizam neizbežno napreduje ka radikalnom smanjenju radnih sati. U Ekonomskim perspektivama za naše unuke iz 1930-te, Kejnz (Keynes) predviđa kapitalističku budućnost u kojoj radni dan svakog pojedinca neće trajati duže od svega tri sata. Ono što se umesto toga dogodilo jeste brisanje razlike između rada i života, rad danas prožima svaku poru nastajuće društvene fabrike.
  3. Kapitalizam počinje da ograničava proizvodne snage tehnologije, ili barem da ih usmerava nepotrebno uskim ciljevima. Patentni ratovi i monopolizacija ideja su savremeni fenomeni koji predočavaju ne samo potrebu kapitala da se reši konkurencije, već i njegov retrogradni pristup tehnologiji. Akceleracionistički dometi neoliberalizma nisu rezultirali smanjenim radom niti nivoom stresa. Umesto u svetu svemirskih putovanja, šokantne budućnosti i revolucionarnog tehnološkog potencijala, živimo u vremenu u kome jedina stvar koja se razvija jesu marginalno bolje tehnološke naprave-igračke. Besomučna ponavljanja jednog istog proizvoda održavaju marginalnu potražnju nauštrb ljudskog ubrzanja.
  4. Ne želimo da se vratimo fordizmu. Ne može biti povratka fordizmu. Kapitalističko “zlatno doba” počivalo je na premisi proizvodne paradigme uređenog fabričkog okruženja, u kojem je (muškim) radnicima obezbeđena sigurnost i osnovni životni standard u zamenu za doživotnu zaglupljujuću dosadu i društvenu represiju. Ovakav sistem se oslanjao na međunarodnu hijerarhiju kolonija, carstava i zaostale periferije sa jedne, i nacionalnu hijerarhiju rasizma i seksizma sa druge strane. Na nivou porodice, ovaj sistem podrazumevao je rigidnu hijerarhiju ženskog podjarmljivanja. Uprkos nostalgiji koji mnogi danas osećaju, ovaj režim je jednako nepoželjan koliko je i nemoguće da se u njega vratimo.
  5. Akceleracionisti žele da oslobode latentne sile proizvodnje. U ovom projektu, materijalna platforma neoliberalizma ne mora biti uništena. Ona treba biti prenamenjena tako da služi zajedničkim ciljevima. Postojeća infrastruktura nije faza kapitalizma koju treba razmontirati, već odskočna daska za skok u postkapitalizam.
  6. Imajuću u vidu da su tehnološke nauke podređene kapitalističkim ciljevima (naročito od kraja 1970-tih), za sada ne možemo sa sigurnošću da kažemo šta to moderno tehno- socijalno telo može da uradi. Ko od nas može u potpunosti da prepozna koji se sve neiskorišćeni potencijali kriju u već razvijenoj tehnologiji? Mi bismo bili spremni da se opkladimo da istinski transformacijski potencijal velikog dela našeg tehnološkog i naučnog istraživanja ostaje neiskorišćen, ugušen suvišnim funkcijama; potencijal koji, nakon što raskine saradnju sa kratkovidom kapitalističkom perspektivom, može postati presudan.
  7. Želimo da ubrzamo proces tehnološke evolucije. Ali ono što zagovaramo nije tehno-utopizam. Nikada nemojte verovati da će tehnologija sama moći da nas spasi. Ona jeste neophodna, ali bez društveno-političkog delovanja, je svakako nedovoljna. Tehnologija i društvenost su međusobno intimno povezani, tako da promene u prvoj omogućavaju ili pojačavaju promene u drugoj. Dok se tehno-utopisti zalažu za ubrzanje koje bi automatski prevazišlo društveni konflikt, naša pozicija je da tehnologija treba da bude ubrzana kako bi se u društvenim sukobima pobeđivalo.
  8. Verujemo da je bilo kakvom postkapitalizamu neophodno postkapitalističko planiranje. Vera u ideju da će, nakon revolucije, ljudi spontano uspostaviti novi društveno-ekonomski sistem koji ne bi bio prost povratak kapitalizmu, je u najboljem slučaju naivna, a u najgorem neuka. Kako bismo ovim mogli da se bavimo, prvo moramo da razvijemo kognitivnu mapu postojećeg, a potom i spekulativnu sliku budućeg ekonomskog sistema.
  9. Kako bi to učinila, levica mora da iskoristi svaki tehnološki i naučni napredak koji je kapitalističko društvo omogućilo. Ističemo da kvantifikacija nije zlo koje treba biti eliminisano, već oruđe koje treba iskoristiti na najbolji mogući način. Ekonomsko modelovanje je – jednostavno rečeno – nužnost pomoću koje kompleksnost sveta možemo učiniti shvatljivom. Finansijska kriza 2008. godine otkriva rizike slepog verovanja u istinitost matematičkih modela. Međutim, problem nije u matematici samoj, već nelegitimnom autoritetu koji je koristi. Oruđa koja nalazimo u analizi društvenih mreža, agentnom modelovanju, big data analitici i neuravnoteženim ekonomskim modelima, nužni su kognitivni posrednici za razumevanje složenih sistema kakav je moderna ekonomija. Akceleracionistička levica mora postati pismena u navedenim tehničkim poljima.
  10. Bilo kakva transformacija društva mora podrazumevati ekonomsko i društveno eksperimentisanje. Čileanski projekat Cybersyn – koji spaja napredne kibernetičke tehnologije sa sofisticiranim ekonomskim modelovanjem i demokratskom platformom koja je sadržana u samoj tehnološkoj infrastrukturi – paradigmatičan je primer ovakvog eksperimentalnog stava. Slični eksperimenti, koji su se koristili kibernetikom i linearnim programiranjem u pokušaju da prevaziđu probleme sa kojima se suočavala prva komunistička ekonomija, sprovedeni su i u sovjetskoj privredi 1950-tih i 1960-tih godina. Činjenicu da su oba ova eksperimenta bila bezuspešna možemo pripisati političkim i tehnološkim ograničenjima sa kojima su se rani kibernetičari suočavali.
  11. Levica mora da razvije socio-tehnološku hegemoniju, kako u domenu ideja tako i u sferi materijalnih platformi. Platforme su infrastruktura globalnog društva. One uspostavljaju – i bihevioristički i ideološki – osnovne parametre onoga što je moguće. U ovom smislu, one otelotvoravaju materijalnu transcedentnost društva: one su ono što izvesne skupove akcija, odnosa i snaga omogućava. Iako je veliki deo postojećih globalnih platformi okrenut kapitalističkim društvenim odnosima, ovo sigurno nije neminovno. Ove materijalne platforme proizvodnje, finansija, logistike i potrošnje, mogu biti i i biće prenamenjene tako da služe postkapitalističkim ciljevima.
  12. Ne verujemo da je direktna akcija dovoljna da bi se išta od ovoga postiglo. Rizik uobičajenih taktika marširanja, nošenja transparenata, i uspostavljanja privremenih autonomnih zona, sastoji se u tome što lako mogu postati tek utešni surogat za stvarni uspeh. “Barem smo nešto uradili” ujedinjen je plač onih kojima je samopoštovanje draže od učinkovite akcije. Dobra taktika je samo ona koja omogućava značajan uspeh. Moramo prestati da fetišiziramo određene načine delovanja. Politika mora biti tretirana kao skup dinamičnih sistema, iskidanih sukobima, prilagođavanjima i kontraprilagođavanjima, kao i strateškim trkama u naoružanju. Ovo znači da svaki pojedinačni tip političkog delovanja tokom vremena postaje tup i nedelotvoran kako mu se druga strana prilagođava. Nijedan vid političke borbe nije istorijski neranjiv. Uistinu, kako vreme prolazi, raste i potreba za odbacivanjem poznatih taktika zato što snage i entiteti protiv kojih su okupljene uče kako da se od njih odbrane i pređu u delotvoran kontranapad. Jednim delom, nemogućnost savremene levice da to uradi čini srž njene savremene bolesti.
  13. Preovlađujuće privilegovanje razumevanja “demokratije kao procesa” treba biti napušteno. Fetišizacija otvorenosti, horizontalnosti i inkluzije koju sprovodi značajan deo današnje “radikalne” levice stvara podlogu za nedelotvornost. Tajnovitost, isključivanje i vertikalnost takođe imaju svoje mesto u učinkovitoj političkoj akciji (iako, naravno, ne i ekskluzivno mesto).
  14. Demokratija ne može biti definisana samo na temelju sredstava koje koristi – glasanje, javna rasprava, pravo na okupljanje. Istinska demokratija mora biti definisana na temelju cilja kome teži – umeću kolektiva da vlada nad samim sobom. Ovo je projekat koji mora biti u saglasnosti sa prosvetiteljskim projektom utoliko što prihvata da samo ovladavanjem umećem da bolje razumemo sebe i svet oko sebe (društveni, tehnološki, ekonomski, psihološki svet) možemo vladati samima sobom. Kako bismo izbegli da postanemo robovima tiranskog totalitarnog centralizma ili hirovitog i nestabilnog poretka koji je izvan naše kontrole, kolektivno-kontrolisani legitimni vertikalni autoritet mora biti postavljen rame uz rame sa distribuiranim horizontalnim formama društvenosti. Upravljanje Planom mora biti venčano sa improvizovanim poretkom Mreže.
  15. Ne pretpostavljamo niti jednu pojedinačnu organizaciju kao idealno sredstvo za otelotvorenje ovih parametara. Ono što je potrebno – što je oduvek bilo potrebno – jeste ekologija organizacija, pluralnost snaga koje odjekuju i međusobno se osnažaju oslanjajući se na pojedinačne komparativne prednosti. Sektaštvo, kao i centralizacija, smrtna je presuda levici, pa, u ovom pogledu, pozdravljamo eksperimentisanje sa različitim taktikama (čak i onima sa kojima se ne slažemo).
  16. Imamo tri srednjeročna cilja. Prvo moramo da izgradimo intelektualnu infrastrukturu. Po uzoru na ono što Mont Pelerin Society predstavlja za neoliberalnu revoluciju, ovoj intelektualnoj infrastrukturi zadatak treba da bude stvaranje nove ideologije, novih ekonomskih i društvenih modela, kao i vizije dobra koja će zameniti i nadmašiti onemoćale ideale koji danas upravljaju našim svetom. Ova infrastruktura podrazumeva ne samo izgradnju ideja već i institucija i materijalnih puteva u koje se ove ideje ulivaju, opredmećuju i šire.
  17. Potrebna nam je medijska reforma velikih razmera. Uprkos prividnoj demokratizaciji koju nude internet i društveni mediji, tradicionalni mediji ostaju ključni u odabiru i oblikovanju narativa, kao i u smislu posedovanja sredstava potrebnih za istraživačko novinarstvo. Stavljanje ovih institucija pod kontrolu naroda što je više moguće, ključno je za promenu postojećeg prikazivanja stanja stvari.
  18. Konačno, moramo rekonstituisati različite oblike klasnih snaga. Takva rekonstitucija mora napustiti ideju da organsko- generisani globalni proleterijat već postoji. Umesto toga, ona mora težiti da uplete niz različitih delimično-proleterskih identiteta, često otelotvorenih u postfordističkoj formi prekarnog rada.
  19. Grupe i pojedinci već su angažovani na svakoj od navedenih stvari, ali to što je svako od njih prepušten samom sebi, nikako nije dovoljno. Ono što je potrebno je da se svaka od ove tri aktivnosti međusobno osnažuje, tako da svaka modifikuje njihovu međusobnu spregu na način da i one druge postaju sve snažnije i delotvornije. Pozitivna povratna sprega infrastrukturne, ideološke, društvene i ekonomske transformacije, koja gradi novu složenu hegemoniju, novu postkapitalističku tehno-društvenu platformu. Istorija pokazuje da je oduvek samo širok skup taktika i organizacija, mogao da donese sistemsku promenu; ove lekcije moraju biti naučene.
  20. Kako bismo postigli svaki od navedenih ciljeva, na najpraktičnijem nivou, verujemo da akceleracionistička levica mora ozbiljnije razmišljati o tokovima resursa i novca neophodnih za izgradnju delotvorne nove političke infrastrukture. Pored “ljudskih snaga” tela na ulici, potrebna su nam finansijska sredstva, bilo da ona dolaze od vlada, institucija, think-tankova, sindikata ili individualnih donatora. Mesto i način sprovođenja takvog finansiranja smatramo ključnim za početak rada na rekonstrukciji jedne ekologije delotvornog akceleracionističkog organizovanja.
  21. Samo je prometejska politika izrazito umešnog poznavanja društva i njegove životne sredine sposobna da se nosi sa globalnim problemima i da postigne pobedu nad kapitalom. Ovo umeće treba razlikovati od onog kome su bili skloni mislioci izvornog prosvetiteljstva. Laplasov (Laplace) univerzum satnog mehanizma, kojeg je lako razumeti u slučaju da o njemu imamo dovoljno informacija, davno je izbrisan sa dnevnog reda ozbiljnog naučnog promišljanja. Međutim, ovim ne želimo da se svrstamo sa umornim ostacima postmodernističke misli koja svaku veštinu vladanja proglašava protofašističkom ili svaki autoritet nužno nelegitimnim. Umesto toga, mislimo da problemi koji more našu planetu i vrstu, obavezuju da ovu umešnost obnovimo u novom ruhu; iako ne možemo sa preciznošću predvideti rezultate našeg delovanja, možemo odrediti njegove verovatne ishode. Ono što mora biti upareno sa takvom analizom kompleksnih sistema, jeste nova forma delovanja: improvizirajuća i sposobna da sprovede naum kroz praksu koja radi sa nepredvidljivošću koju otkriva jedino u samom delovanju, u politici geo-društvenog umeća i lukave racionalnosti. Forma abdukcionog eksperimentisanja (metodom najboljeg pokušaja) kroz koje se traže najbolja sredstva za delovanje u složenom svetu.
  22. Potrebno je oživeti argumentaciju izvorno namenjenu postkapitalizmu: ne samo da je kapitalizam nepravedan i izopačen sistem, već je to i sistem koji sprečava napredak. Naš tehnološki napredak potisnut je kapitalizmom onoliko koliko je njime jednom bio podstaknut. Akceleracionizam predstavlja temeljno uverenje da navedeni kapaciteti mogu i treba da budu oslobođeni izmeštanjem izvan ograničenja koje im kapitalističko društvo nameće. Pokret koji stremi da prevaziđe postojeća ograničenja mora biti više od puke borbe za racionalnijim globalnim društvom. Ovaj pokret u sebe mora uključiti i obnovu snova o potrazi homo sapiensa za širenjem izvan granica zemlje i naših neposrednih telesnih formi, koji su od sredine devetnaestog veka pa sve do rođenja neoliberalizma, intrigirali mnoge. Ove se vizije danas smatraju reliktima nevinijih vremena. Ipak, one dijagnostifikuju začuđujući nedostatak maštovitosti našeg doba i nude obećanje budućnosti koje je afektivno osnažujuće isto koliko i intelektualno podsticajno. Naposletku, samo će postkapitalističko društvo, koje je omogućila politika akceleracionizma, biti sposobno da ostvari obećanje svemirskih programa iz sredine dvadesetog veka, da se pomeri izvan sveta minimalnih tehničkih poboljšanja ka svetu sveobuhvatne promene. U smeru kompletiranja prosvetiteljskog projekta samokritike i samoovladavanja, umesto prema njegovoj eliminaciji.
  23. Izbor sa kojim se suočavamo je sasvim ozbiljan: ili globalni postkapitalizam ili lagano rasparčavanje prema primitivizmu, permanentnoj krizi i planetarnom ekološkom slomu.
  24. Budućnost mora da bude ponovo izgrađena. Razrušena neoliberalnim kapitalizmom i svedena na bagatelizirana obećanja još veće nejednakosti, sukoba i haosa. Urušavanje ideje budućnosti je simptom regresivnog statusa našeg doba, više nego, kao što bi cinici sa svih strana političko-ideološkog spektra želeli da verujemo, znak skeptične zrelosti. Ono na šta akceleracionizam cilja je budućnost koja je modernija – alternativna modernost koju neoliberalizam zbog sebi inherentnih ograničenja, nije sposoban da stvori. Budućnost opet mora biti oslobođena, tako da se naši horizonti otpuste prema univerzalnim mogućnostima koje se nalaze Izvan.

 

Originalno objavljeno u Critical Legal Thinking 14.05.2013. Dostupno na: http://criticallegalth- inking.com/2013/05/14/ accelerate-manifes- to-for-an-accelera- tionist-politics/ Ovde prevedeno i objavljeno uz dozvolu autora.