Protiv samoupravljajućeg košmara: truli snovi akceleracionizma

Džin Dreger

 Provodimo dane zaronjeni u hladno blještavilo ekrana. Zabrinuti zbog nedostatka kvalitetnog sna, spavamo sa telefonima na jastucima mereći njegov ciklus. U očajničkom pokušaju da se povežemo, online prelistavamo katalog svojih potencijalnih romantičnih partnera, birajući tako radije sićušni ekran nego čitav svet ispred nas. Suočeni sa svetom u kolapsu, tešimo se odsustvom. Mali odašiljač u našim džepovima ažurira našu lokaciju, naše željene izbore, naše ponašanje. Algoritmi policijskih softvera za matematičko i analitičko predviđanje kriminalnih aktivnosti pojačavaju prisustvo policije u ‘visoko-rizičnim’ delovima Los Anđelesa (Hal, 2015) i šalju pandure od vrata do vrata da prete tinejdžerima u Čikagu (Wilkinson, 2016). A da, i naravno, poslova je sve manje. Vremena su teška, ali imamo sreće! Kapital uvek ima rešenje za probleme koje proizvodi: samovozeći automobili će nam omogućini da kucamo poruke na autoputevima, a džepne kamere će nam izdejstvovati odgovornost policije za njena rasistička ubistva. Možda više ne postoji tradicionalni nadnični rad, ali bar možemo da radimo kao preduzetnici, da dostavljamo namirnice bogatima ili da šoferišemo jedni drugima koristeći Uber. Svet je možda prepun problema, ali stvari idu na bolje!

 

Postoji mnogo načina da se odgovori na trenutni kolaps. Tu su snovi koje nam prodaje Silikonska Dolina, utopija sjajnih površina i dronova koji dostavljaju organsku hranu na kućnu adresu. Tu su i snovi o singularnosti, o mašinskoj inteligenciji koja će sve naše probleme rešiti umesto nas. Tu su i reakcionari sa levice i desnice koji čeznu za prošlim danima, dok smo još proizvodili realne stvari i imali dobre poslove, koji hoće da se vrate sistemu lokalizovane industrijske proizvodnje koja nema nikakvog smisla. Jedni okrivljuju trgovinske ugovore i razbijanje sindikata dok je kod drugih krivica na migrantima i strancima, ali i jedni i drugi se oslanjaju na imaginarijum prošlosti u kojem je sve radilo.

 

A onda, tu su i akceleracionisti. Nezadovljni nostalgijom na levici, oni iz marksističke prespektive gledaju na produktivne kapacitete našeg sveta sa posebnim osvrtom na njegov komunistički potencijal. #Ubrzati: Manifest za akceleracionističku politiku obećava novu budućnos, tračak nade koji se probija kroz odvijajuću katastrofu. U susret post-kriznom oporavku koji ne stvara nova radna mesta, prekarnosti i anksioznosti, akceleracionizam nudi drugačiji narativ. Budućnost nam je ukradena, tvrde akceleracionisti, ali mi je možemo ukrasti nazad. Možemo da proizvedemo nove vidove slobodnog vremena i ravnopravnosti ukoliko smo dovoljno hrabri da prigrlimo tehnološke i političke forme koje nam deluju neprijateljske. Aleks Vilijams (Alex Williams) i Nik Srniček (Nick Srnicek) pozivaju na akceleracionističku politiku “koja je svesna modernosti apstrakcije, složenosti, globalnosti i tehnologije.” (Srnicek & Williams, 2013) Ekonomija i tehnologija će nas spasiti čim izgradimo političku snagu koja može da prevaziđe kapitalističku iracionalnost. Njihov cilj je da budu prometejci sadašnjosti, oni koji kradu plamen utopije od poljuljanih bogova kapitalizma.

 

Akceleracionizam ima mnogo kritičara, ali nas ne zanima levičarsko puritanstvo. Zanima nas šta nam njihovi predlozi govore o osnovnim pretpostavkama levice, te ćemo zato Vilijamsove i Srničekove ideje tretirati sa dobrim namerama, kao superlativno levičarske. Ono zbog čega nam se diže kosa na glavi, zbog čega osećamo golicanje nadolazećeg užasa ispod sloja svetle budućnosti i socijalističke retorike, manje je strah od desnice, a više sećanje na već viđene izdaje levice. Ideolozi akceleracionizma teže da dosegnu granične tačke i da ih raznesu, ali njihova sopstvena teleologija i imaginacija je ograničena. Oni ostaju zarobljeni u režimu ekonomije, proizvodnje, kontrole i modernosti koji u sebi sadrži seme naše bede. Pate od zablude koju je decenijama unazad Selma Džejms (Selma James) opisala: “kao iskrivljen i reformistički koncept samog kapitala, zamišljen kao niz stvari koje nastojimo da planiramo, kontrolišemo ili njima upravljamo, umesto kao društveni odnos koji težimo da uništimo.” (James & Dalla Costa, 2005) U svojoj kratkovidoj verziji kapitalizma, koji razumeju isključivo kao proces nadnične eksploatacije koja se prema tome može prevazići automatizacijom, oni zanemaruju neophodnu ulogu rasizma, ropstva i stalne prvobitne akumulacije u procesu valorizacije (stvaranja kapitalističke vrednosti). Pored toga, odbijajući da se pozabave sistemom kontrole i društvenog upravljanja, još šire otvaraju vrata za novi kibernetički totalitarizam.

 

Uz nekoliko retkih izuzetaka, levica je uvek bila opsednuta ekonomijom, zaboravljajući tako da Marksova (Marx) dela nisu politička ekonomija već kritika iste. Hitnost ekonomije – održati proizvodnju! Nazad u fabrike! – oduvek je služila kao trojanski konj kontrarevolucije. Ovo je delom rezultat i brkanja društvenih odnosa sa objektima. Menadžeri bi lako žrtvovali ideale o ukidanju rada, svojine i otuđenja u zamenu za održavanje proizvodnje objekata: Kronštat (Kronstadt), Mađarska i Jugoslavija, ad nauseam. Ali postoji i dublja kritika ekonomije, ona koja prevazilazi ideju sovjetskog produktivizma. Bez zalaženja u geneologiju ekonomije bićemo osuđeni na patnju, njenog vernog druga.

 

Žak Fradin (Jacques Fradin) koji istražuje korene ekonomije preko francuskih utopističkih socijalista koji su razvili svoj koncept ekonomije u isto vreme kada su osudili kapitalizam i zahtevali racionalizaciju njegove neumerenosti. Najvažniji je projekat imenovanja i kategorizovanja, projekat činjenja stvari proporcionalnim i razmenjivim (temeljniji uvid u ovo bi nas mogao dovesti do nastanka države, ali to ćemo ostaviti za drugi put). Fradin počinje sa fiziokratima koji formiraju intelektualnu infrastrukturu ekonomskog realizma, realizma koji u sebi sadrži, kako on formuliše, “otrov najgoreg tehnokratskog despotizma.” (Fradin, 2015, str. 2) Ekonomija je nauka menadžera koji određuju šta to ljudi jesu i koje forme života postoje, sve u ime modernosti i nauke. Ovo neodoljivo podseća na čuvenu parolu Margaret Tačer (Margaret Thatcher) ‘Ne postoji alternativa’, kao i na detinjasto samopouzdanje neoliberala i evolucionih biologa koji bez oklevanja zastupaju mišljenje da znaju šta je ljudska priroda. Ponovo Fradin: “Ekonomija je bazirana na i razvija se kroz uništavanje svake neekonomske forme života, pošto joj je za nesmetano funkcionisanje neophodan uprošćen, dobro formiran tip čoveka, tj. koristoljubivi i predvidljivi pojedinci na koje se može računati i koji odgovaraju za svoje postupke. Pouzdanost i odgovornost su nužne za funkcionalnu ekonomiju.” (Fradin, 2015, str. 1) Ekonomija zahteva uniformisani čin amputacije, oblikovanja i skraćivanja beskonačnih varijacija ljudskih mogućnosti u ime Homo Ekonomikusa. A politika – često čak i politica levice – koja preuzima želje i ponašanje homo ekonomikusa kao temelj svoje analize, osuđena je da iznova stvara ekonomsko društvo. Problem ne leži u tome što nemamo dovoljno stvari – iako, sigurno mnogi nemaju ono što im treba ili što žele, dok drugi imaju više nego što bi ikada mogli da iskoriste – problem je u društvu u kojem smo redukovani na ekonomične jedinice koje proizvode i konzumiraju, društvu koje može biti modelirano, dakle kontrolisano.

 

Vilijamsova i Srničekova ideja je duboko ukorenjena u konceptu kontrole. Nakon navođenja Lenjinovog programa “planske državne organizacije koja podređuje desetine miliona ljudi najstrožem pridržavanju jedinstvenoj normi u proizvodnji i raspodeli proizvoda” (Srnicek & Williams, 2013), te hvalospeva ekonomskom modeliranju, oni proglašavaju nužnost “prometejske politike izrazito umešnog poznavanja društva i njegove životne sredine.” (Srnicek & Williams, 2013) Ako užasi realno postojećeg socijalizma nisu dovoljni, mi bismo da podsetimo na užase koji su bili rezultat nauke uposlene u politici: lobanje merene šestarima kako bi se opravdala rasistička dominacija; etničke evidencije koje su vodile genocidima od Nemačke do Ruande; medicina i psihologija uposlene u službi patrijarhata. Ako možemo jasno da vidimo sve strukture moći i politiku skrivenu iza “objektivne” nauke u prošlim vekovima, svu taštinu sa kojom ekonomski stručnjaci pre svake nove kapitalističke krize izjavljuju kako su našli recept za stabilnu ekonomiju, kako bismo onda mogli da poverujemo u program “izrazito umešnog poznavanja društva i njegove životne sredine”? Oholost je zadivljujuća koliko je i užasavajuća.

 

Jedan kratak pohod na akceleracionističku administrativnu imaginaciju bi se mogao pokazati korisnim. Salvador Aljende (Salvador Allende) je 1971, u saradnji sa britanskim kibernetičarima napravio Sajbersin (Project Cybersyn), kontrolnu komoru čileanske socijalističke ekonomije. Sajbersin je bio decentralizovan u najvećoj mogućoj meri, prepuštajući svu kontrolu upravnim telima fabrika i, u isto vreme, sakupljakući maksimalnu količinu informacija, kako bi se osigurala ravnoteža ponude i potražnje bez posredovanja tržišta i kako bi se očuvao ekonomski rast uprkos destabilizujućim intervencijama kontra-revolucije. Vilijams i Srniček glorifikuju Sajbersin istovremeno oplakujići tehnološka ograničenja koja su onemogućila potpuni uspeh ovog projekta: ograničenja koja je tehnologija danas prevazišla. Zvuči kao sindikalistički san, vrhunska horizontalno planirana ekonomija.

 

Međutim, ista ona moć koja je omogućila Aljendeovim projektantima da održavaju otporan lanac proizvodnje uprkos svim blokadama, nestašicama i sabotažama, omogućila im je i da izignorišu štrajk u kojem je učestvovalo oko 40 000 vozača. U tom slučaju, štrajk je bio planiran i finansiran od strane kontra-revolucionara pa je tako Sajbersin još jednom potvrdio svoju ulogu čuvara revolucije. Međutim, njegova moć je upravo ležala u zaobilaženju proleterskih borbi. Na kraju krajeva, zašto bi radnici uopšte štrajkovali u socijalističkoj ekonomiji? Upozorenje Džaspera Bernsa (Jasper Bernes) ovde deluje posebno odgovarajuće: “Da radnici zauzmu komandne visove koje nudi logistika – drugim rečima, da osvoje control panel globalne tvornice – bi za njih značilo da upravljaju sistemom koji je konstitutivno neprijateljski postavljen prema njima i njihovim potrebama, da nadgledaju sistem u čiju su strukturu ugrađene ekstremne platne nejednakosti.” (Bernes, 2013)

 

Ali hajde da za sada ostavimo ekonomiju po strani i pretvaramo se da smo optimisti. Sledićemo akceleracionističku fantaziju još dublje u zečiju rupu, verujući da su dobre namere dovoljne da se “izrazito umešno poznavanje” oslobodi od koruptivnosti moći, i zamislićemo da smo na pragu kibernetskog, samo-upravnog društva automatizovane proizvodnje i totalno slobodnog vremena. Narodna Republika “Potpuno Automatizovanog Luksuznog Komunizma” proglašena je negde u Evropi, ili recimo Kaliforniji. Na čemu je ona tačno izgrađena? Šta je osnova ove post-radničke utopije? Na prvi pogled deluje da je osnova ista kao i kod svih prethodnih proleterskih snova koji su odbijali da se suoče sa kolonijalizmom: krađa, pljačka i genocid nad rasijalizovanim Drugim. Đorđo Agamben (Giorgio Agamben) ovo naziva osnovama zapadne ontologije: “Nešto je podeljeno, isključeno i proterano na dno, i upravo kroz tu iskljiučenost je uvreženo u arhe, u osnovu.” (Agamben, 2016). Frenk B. Vilderson III (Frank B. Wilderson III) uviđa konstantnost vanrednog stanja u kojem se crnci nalaze i podseća da je “ropstvo bliže primarnoj želji kapitala nego eksploatacija.” (Willderson, 2013). Silvija Federiči (Silvia Federici) u Kalibanu i veštici opisuje rat protiv ženskih tela, koji je bio neophodan za nastanak kapitalizma, ali se nastavlja i danas – prvobitna akumulacija nikada nije završena. Noćna vizija Buča Lija (Butch Lee) i Reda Rovera (Red Rover) nam skreće pažnju da su u središtu industrijskog kapitalizma uvek bile žene i deca – prvo u industrijalizujućoj Britaniji, a sada u tvornicama tekstila u Bangladešu i kompjuterskim montažnim trakama Šenžena.

Neosporno je da utopistički horizont zaronjen u računanje i automatizaciju zahteva da se ostavi po strani kriza u Africi, u jugo-istočnoj Aziji, u getoima južne Amerike i Los Anđelesa. Akcelacionistički snovi zavise od usvajanja i prihvatanja globalne strukture koja je nerazdvojiva od nejednakosti zbog čijeg je održanja i nastala. Nerazdvojiva od rasijalizovane podele po zonama proizvodnje, reprodukcije i distribucije, kao i od neverovatnog nivoa uništavanja životne sredine. Ovo ropstvo biva samo brutalnije sa svakim novim ubrzanjem kapitala. Ispod sjajnih pametnih telefona i 3D štampača nalazi se smrtononosni pakao, pun dima, plamena i užasa. Hajde da ga posetimo.

 

U Agbogblošiu, gradu u Gani, elektronski otpad puni vazduh otrovnim gasovima a reke teškim metalima. Donirani od strane onih koji čine dobro, koji žele da se Afrika modernizuje, korišteni kompjuteri ubrzo dospevaju na deponije smeća, gde ih preduzetna deca spaljuju kako bi izvukli plemenite metale i elektronske delove. Liberalni san o recikliranju ovde nailazi na svoju apotezu: naše odbačeno đubre je nečije blago, a naša lokalna smetlišta ostaju čista i bez toksičnog otpada. Koga još briga za đavolje tvornice tinjajućih elektroničkih delova, otrovane vode i poharana pluća. Za to vreme, u Demokratskoj Republici Kongo, prinudni radnici izvlače kositar, tantal i volfram ispod pobunjeničkih buradi baruta i vladinih vojnih trupa. Ljudska beda, uništavaje okoline, ropstvo: sve to je neophodno da bi se došlo do ključnih minerala potrebnih savremenoj kompjuterskoj tehnologiji. Rafinirani minerali dospevaju do provincije Guangdong u Kini, gde radnici poredani oko trake, ne smejući među sobom da razgovaraju, sastavljaju pametne telefone opet i iznova. To što njihovo radno mesto zahteva naoružano obezbeđenje i sigurnosne mreže raširene ispod prozora kako bi se sprečila samoubistva treba da nam govori dovoljno o radnim uslovima. Krasni optimizam onih koji veruju da je sav rad danas imeterijalan – da ga izvode samo kompjuterski programeri i tehnološki preduzetnici, ili da se svodi na povremeni kreativni rad kojem svi doprinosimo preko društvenih mreža – u najmanuju ruku je loša teoretizacija, a u najgorem je namerno neznalački. Materijalni rad opstaje, siromaštvo opstaje, samo je jednostavno bolje sakriveno.

 

Kada dođemo do “Potpuno Automatizovanog Luksuznog Komunizma”, sa svim njegovim obećanjima o luksuzu za sve i ukidanju rada, odakle će nam pristizati ovi materijali? Ko će ih skidati sa kostiju planete, ostavljajući pakao za njima? Gde će odlaziti sav taj elektronski otpad? Hoće li stanovnici akceleracionističke Republike sa zadovoljstvom provoditi svoje vreme studiozno razdvajajući čipove i žice, odričući se obećanog slobodnog vremena kako bi mogli odgovorno da recikliraju? Ili će možda sa istim tim zadovoljstvom posmatrati kako im se u dvorištima i parkovima gomilaju sve veće količine smeća? Rude koje su neophodne za proizvodnju kompjutera nisu toliko retke; mogu se pronaći na raznim mestima, ali ostaje pitanje da li će naši novi komunari pristati na to da im se prekopavaju zelene površine u gradovima kako bi roboti koji im čiste domove nastavili da rade svoj posao? Ili će, kako su inače radili u prošlosti, ipak ostaviti tu ružnu stranu realnosti da se odvija negde drugde, daleko od njih? Istorija civilnog društva – zapadne civilizacije, koja je oduvek bila istorija otimanja – krade nam optimizam.

 

Ova uobraženost akceleracionizma u velikoj meri odgovara taštini koja je generalno simtomatična za levicu. Koncentrisani isključivo na pitanja najamnog rada u kapitalističkom sistemu vrednosti, levičari često potvrđuju primarnost klasne politike bazirane u formalnoj proizvodnji, čak i onda kada se bave revolucionarnim subjektom koji nije isključivo klasni. Ako pitanje rasizma uopšte i uđe u diskusiju, uglavnom je predstavljeno kao konstrukcija koja služi podeli radnika koji počinju da se bune u kolonijalnoj Americi, umesto kao konstitutivni element svakog civilnog društva. Vilderson definiše ovaj centralni propust na sledeći način: „Gramšijevski diskurs i koaliciona politika svakako nam omogućavaju da zamislimo subjekte koji se transformišu u mnoštvo suprotstavljenih identitetskih formacija, formacija koje mogu ubrzati krizu najamnog ropstva, eksploatacije i hegemonije, ali često bivaju odsutni kada su pozvani da prodube antagonizme koji se tiču neplaćenog ropstva, despotizma i terora.“ (Willderson, Black Marx) Revolucionarna politika bazirana oko civinog društva ili najamnog rada komunizam zamišlja kao svet u kom trenutno živimo, samo pravedniji. Ali ovaj svet je neodvojiv od ropstva, od bele rasne dominacije, od kolonijalizma i kaznenih ustanova. Ponovo Vilderson: „Radnik zahteva pravednu i demokratičnu produktivnost (Gramšijeva nova hegemonija, Lenjinova diktatura proleterijata, jednom rečju, socijalizam), dok sa druge strane, rob zahteva da se produktivnost zaustavi, bez obzira koliko demokratična može da bude.“ (Willderson, Black Marx) Treba imati u vidu da je kapital pristupio afrčkim telima sa određenim ciljevima, kako bi subvencionisao izgradnju celog industrijskog kompleksa zapadnih zemalja. Takođe treba imati u vidu da se sirovi materijali ne mogu kupovati isključivo od viška vrednosti, već se moraju obezbediti ili profitom od ropstva, ili pljačkanjem Trećeg sveta. Kapitalizam nikada nije nezavisno funkcionisao samo od profita koji se kroz višak vrednosti izvlači iz najamnog rada. Kreirati revolucionarnu politiku baziranu isključivo na najamnom radu, bilo da je u pitanju belo industrijsko radništvo ili prekarni programeri, znači ponovo zanemariti celu sferu neplaćenog rada, ropstva i gomilanja bogatstva otimanjem.

 

Čini se da je ova neprekidna pljačka jedan stub akceleracionističkog sna; ekonomija i kontrola su drugi. Tehnološki optimizam je treći. Zavedeni tehnološkim mogućnostima, akceleracionisti zaboravljaju da je tehnologija uvek politična. Iako priznaju da infrastruktura određuje „ono što je moguće, jednako ideološki i praktično,“ (Srnicek & Williams, 2013) ostaju ubeđeni u zabludu da se kapitalistička infrastruktura može preoblikovati kako bi služila komunističkim ciljevima. Nekako misle da vekovima nagomilavana kapitalistička infrastruktura, ta nepregledna železnica na kojoj je svaki potencijalni zavoj ka drugačijem društvenom uređenju ograničen čeličnim šinama koje upućuju ka isključivo kapitalističkom razvoju, može jednostavno biti transformisana. Zamišljaju kako voz čovečanstva ubrzano prelazi svoj vrhunac, u vožnji tokom koje se šine ispod njega neosetno menjaju dok svi ostali materijali i motor ostaju isti. Zamišljaju komunizam ostvaren kapitalističkim inovacijama. Protiv ubrzanja, mi ćemo zato uvek stati na stranu Valtera Benjamina (Walter Benjamin) i hitno tražiti kočnicu.

 

Umesto da fantaziramo o oslobodilačkom potencijalu samovozećih automobila, mi pamtimo političku istoriju automobilizma kao oblika fordističkog socijalnog inženjeringa – nuklearna porodica, kuća u predgrađu, porodična plata za bele radnike – i znamo da su autoputevi vojna infrastruktura. Umesto da čestitamo jedni drugima što živimo u novom vremenu gde je saradnja omogućena internetom, mi razmišljamo o sistemu društvene kontrole iza Fejsbuka, o neizmernoj moći koju poseduje Gugl dok kontroliše koje informacije su nam dostupne, o stopi nadzora bez presedana koju uspostavlja saradnja tehnoloških kompanija sa autoritativnim (dakle, sa svim) vladama.

 

Ovo svakako ne znači da ništa ne može da se iskoristi za druge svrhe. Naprotiv, umesto da maštamo o dalekoj budućnosti u kojoj je tehnologija kojom raspolažemo prevedena u komunističku infrastrukturu, mi radije tom tehnologijom naoružavamo trenutne sukobe. Za nas je barikada od zapaljenih automobila koja štiti autonomnu teritoriju inspirativnija od snova o samoupravljajućem, atomiziranom socijalističkom paklu. Svaki haker koji sruši neku vladinu stranicu ili pusti u javnost tajne informacije je za nas daleko dragoceniji od poslednjeg grupno finansiranog humanitarnog projekta. Savremeni svet je košmarni horizont rasula, otuđenosti i anksioznosti u metropolama; siromaštva i stagnacije u ruralnim isključenim zonama opustošenim propašću industrije; militarizovane proizvodnje u tekstilnim fabrikama Bangladeša, kineskih pokretnih traka i robovskih radnih uslova u rudnicima retkih metala centralne Afrike. Kolonijalne strukture neophodne za nastanak kapitalizma – prvobitna akumulacija, nasilje, izvlačenje resursa i ljudski rad salivan u evropske centre – ostaju jednako ključni i danas. Zato svaki san o samoupravnom svetu koji izgleda kao ovaj mora biti suočen sa nepobitnom činjenicom: reformisati ovaj svet znači reformisati pakao.

Akceleracionizam je primamljiv zato što obećava budućnost, jednostavno rešenje enormne kompleksnosti našeg tragičnog sveta, i nasuprot defetističkom nihilizmu koji je danas sve prisutniji svakako je utešno misliti da rešenje postoji. Mi nismo defetisti, ali ne verujemo ni u rešenja. Jedini tračak nade pronalazimo u savremenim pobunama protiv ovakvog sveta. Među svim pobunama koje nas inspirišu, rekli bismo da je ona protiv kaznenih institucija najkorisnija za totalnu borbu protiv dominacije.

 

Istorija zatvorskih pobuna je istorija destrukcije. Zatvorenici zapušavaju nužnike, poplavljuju ćelije, pale madrace, uzimaju taoce, noževima bodu doušnike. Kada više nemaju šta drugo da unište, ponekad se okrenu protiv svojih tela, izgladnjujući se ili odbijajući lekove i vodu. Zatvorske pobune prave ljudi koji koriste svaku priliku, improvizujući oružje i napadajući kad god je moguće. Nekada su ovi napadi praćeni zahtevima, nekada su jednostavno samo revolt. Na kraju svog poetičnog romana o pobunama u italijanskim zatvorima tokom 1970-tih – Neviđeno – Nani Balestrini (Nanni Balestrini) oslikava scenu u kojoj zatvorenici lupaju na vrata svojih ćelija i bacaju baklje kroz prozore kako bi ih spoljni svet primetio. Oni sanjaju kako njihove ćelije gore, kako uspevaju da dosegnu druge ljude i komuniciraju sa njima.

 

„Probušili smo rupe na žičanim mrežama između rešetki i onda smo napravili baklje, baklje su napravljene od spojenih plahti potopljenih u ulje i dogovorili smo vreme tokom noći kada ćemo svi zapaliti svoje baklje i gurnuti ih kroz rupe među rešetkama ali nije bilo nikoga da ovo vidi niti su baklje dugo gorele sigurno je lepo izgledalo izvana to svetlucanje baklji ispred crnih zatvorskih zidova u sred ove nedođije ali jedini koji su mogli to da vide je ono malo ljudi što u svojim automobilima kao strelice projure kroz crnu traku autoputa nekoliko kilometara od zatvora ili možda avioni koji lete iznad ali oni lete veoma visoko u tihom crnom nebu i ne vide ništa“ (Balestrini, 1989).

 

Svetom u kome živimo upravljaju ekonomisti, policajci i algoritmi socijalnog inženjeringa. Taj svet je jedan ogroman zatvor. Tu su vlasnici i stražari. Tu su doušnici koji sarađuju sa stražarima u zamenu za privilegije, komfor, udobnije ćelije. A tu su i oni – nazovimo ih akceleracionistima, ili jednostavno menadžerima – koji maštaju o boljem svetu. Oni posmatraju svakoliku društvenu i fizičku arhitekturu koja je od svog početka dizajnirana da kontroliše i u njoj vide samo mogućnosti koje će se ostvariti kad je oni budu kontrolisali. Njima ćelije izgledaju kao kancelarije budućih projektanata, zatvorsko dvorište kao studentski sportski kompleks, bodljikava žica kao zaštita od zveri iz divljine, a ukupan ovaj užas im deluje kao narodna kuhinja. Sede u svojim udobnim ćelijama odmarajući se na leđima onih najdegradiranijih. I zadovoljni su što sede i crtaju skice svog budućeg zatvorskog doma.

 

Mi nemamo strpljenja za projektante i sanjare, za one koji se zamišljaju kao budući upravljači. Nemamo sklonosti prema onima koji ignorišu patnju, genocid i porobljavanje na koje su njihovi životi oduvek naslonjeni, ni prema onima koji maštaju o promeni koja će stvari učiniti malo boljima samo za njih, kao ni prema onima koji se noću vozikaju autoputevima i ignorišu svetlucave baklje bačene sa zatvorskih prozora. Mi ćemo uvek stati na stranu očajnih, onih koji mrze ovaj zatvorski svet u celini, onih koji probijaju žičane mreže između rešetki da bi izbacili baklje u noć, onih koji su beznadežni ali koji nemaju šta da izgube. Težimo da se sa tim partizanima potpunog haosa borimo za zajedničku stvar. Ne zato što smo milosrdni, već zato što oni, jednako besno kao i mi, mrze ovaj svet. Viktor Serž (Victor Serge) je pre nešto više od veka ovo lepo objasnio: „Neposredne pobune zahtevaju sve naše napore, nemamo ni sredstava ni vremena da ih traćimo gledajući ka hipotetičnim pobunama daleke budućnosti… Dobra pobuna upotpunjava misao ili san neposrednom akcijom. Sve ostalo su samo prazne reči i jurenje iluzija.” (Serge, 1911)

 

Reference

 

Agamben, Giorgio (2016) The Use of Bodies. Stanford: Stanford University Press.

Balestrini, Nanni (1989) The Unseen. London: Verso

Bernes, Jasper (2013) Logistics, Counterlogistics and the Communist Prospect. Endnotes #3 Gender, Race, Class and Other Misfortunes. https://endnotes.org.uk/issues/3/en/endnotes-logistics-counterlogistics-and-the-communist-prospect

Eisner, Hal (2015) Predictive Policing. Fox11 [15.11.2015.] http://www.foxla.com/news/local-news/46625629-story

Fradin, Jacque (2015) Economy, Ecumenes, Communism: Economy as the Devastation of Ecumenes, Communism as the Exit From Economy. No New Ideas Collective

James, S. and Dalla Costa, M. (2005) The power of women and the subversion of the community. Libcom.

https://libcom.org/library/power-women-subversion-community-della-costa-selma-james

Serge, Victor (1911) “Toward the Mirages.” L’anarchie, 309, 09.03.1911.

Srnicek, N. and Williams, A. (2013) #Accelerate: Manifesto for an accelerationist politics. Critical Thinking http://criticallegalthinking.com/2013/05/14/accelerate-manifesto-for-an-accelerationist-politics/

Wilderson, B. Frank III (2003) The Prison Slave as Hegemony’s (Silent) Scandal. Social Justice 30/2 https://illwilleditions.noblogs.org/files/2015/09/Wilderson-Prison-slave-READ.pdf

Wilderson, B. Frank III (no year) Gramsci’s black Marx whither the slave in civil society? Petroleuse Press https://dl.dropboxusercontent.com/u/14025560/black%20marx%20FINAL%20imposed.pdf

Wilkinsons, James (2016) Civil liberties union horrified by Chicago PD’s ‘Minority Report’ computer algorithm that can predict who might be a victim of crime – or commit one. Daily Mail [28.05.2016.]

http://www.dailymail.co.uk/news/article-3613708/Civil-liberties-union-horrified-Chicago-PD-s-Minority-Report-computer-algorithm-predict-victim-crime-commit-one.html