Produktivni život: socijalizacija rada ili komodifikacija društvenosti?

Aleksandra Savanović

Ili, privatni radovi potvrđuju se kao članovi ukupnog društvenog rada tek putem odnosa u koje razmena dovodi proizvode rada, a preko ovih i proizvođače. Zbog toga se ovima društveni odnosi njihovih privatnih radova prikazuju kao ono što jesu, tj. ne kao neposredno društveni odnosi samih lica u njihovim radovima, već, naprotiv kao, predmetni odnosi među licima, a društveni odnosi među stvarima. *  Kapital, str. 48 (prevod Moše Pijade i Rodoljub Čolaković)

 

Kada god govorimo o proizvodnji, na umu uvek imamo proizvodnju poslednje etape društvenog razvoja – proizvodnju koju obavljaju društveni pojedinci kao i društvenu proizvodnju. *  Grundrisse, str. 25 (prevod AS)

 

U modernom svetu, lični odnosi uspostavljaju se isključivo iz odnosa proizvodnje i razmene. *  Grundrisse, str. 103. (prevod AS)

 

K.Marks

  1. The Spice Must Flow

Čini se da je inicijalnom entuzijazmu u vezi sa širenjem pojave imaterijalnog (nematerijalnog) rada konačno odzvonilo. Čak i da je kognitivni radnik ikada mogao da bude “slobodni zanatlija” *  Ove uvide nam daje i sam Marks kada o ideji izolovanog ribara ili lovca “sa kojim počinju Smit (Smith) i Rikardo (Ricardo)”, a što bi u savremenom kontekstu odgovaralo ideji autonomnog kreativnog delatnika, govori kao o “jednoj od uobrazilja osamnaestovekovnih robinzona”. (Grundrisse, 1973, str. 25) prim. Maja Kantar  ideje se ne mogu pojesti niti obući, a u u njima se svakako ne može ni stanovati, te neizostavno moraju biti pretvorene u robu koja će potom biti razmenjena na kapitalističkom tržištu. Isto tako, imaterijalni rad nije nužno vezan samo za proizvodnju ideja i znanja: afektivni, komunikativni i druge forme imaterijalnog rada koje ne proizvode znanje/ideje, barem ne neposredno, takođe pripadaju preovlađujućem društvenom uređenju – proizvodnji robe za tržište – reprodukujući naše društvene odnose kao tržišne odnose, ili drugačije rečeno, odnose eksploatacije. Ukratko, proizvodnja postaje direktno društvena. Materijalni (predmetni) odnosi među osobama (licima) više nisu skriveni unutar varljive prirode robe (stvari). Sama društvenost je vrednosno produktivna. Nagađanja u vezi sa izgledima da komunikacija, saradnja i sama društvenost počnu da budu tretirane kao rad, više nisu samo nagađanja – to je već postojeći opis posla. *  Najočigledniji primer community menadžer.

Komunikativni kapitalizam, koncept o kome govori Džodi Din (Jodi Dean) a na koji se ova analiza umnogome oslanja, odnosi si se na pokušaj kapitala da “uhvati, privatizuje i proba da monetizuje samu srž društvenosti ne čekajući da se ona kristalizuje u proizvodima rada” (Dean, 2014, str. 5) pri čemu “komunikativne razmene, umesto da predstavljaju ključne pretpostavke demokratske politike postaju osnovnim elementima kapitalističke proizvodnje” (Dean, 2005, str. 56). U komunikativnom kapitalizmu produktivnost se postiže kruženjem ili cirkulacijom komunikacije. Poruka biva transformisana u prilog (contribution), izjavu ispražnjenu od značenja, čiji kapacitet da bude ponavljana, prosleđivana i brojena, a ne njena sposobnost da prenosi neku vrstu korisnog sadržaja, predstavlja upravo ono što generiše vrednost. Drugim rečima, upotrebna vrednost poruke je potisnuta u korist njene razmenske vrednosti, njene sposobnosti da beskonačno odzvanja, da podmazuje i umnožava tokove podataka. Vrednost se generiše već kroz sam proces proizvodnje bez potrebe da on rezultira u bilo kakvom finalnom proizvodu. Međutim, eksproprijacija i eksploatacija komunikativnih razmena u formi big data, kroz koje se utvrđuju obrasci ponašanja, odnosa i potrošnje, predstavlja tek jedan vid ovog zabrinjavajućeg razvoja.

Iako Din i sama tvrdi da “ovo ne znači da su informacione tehnologije zamenile industrijsku proizvodnju, šta više one su zaslužne za razvoj i funkcionisanje širokog spektra rudarskih, hemijskih i biotehnoloških industrija”, njen fokus ostaje manje-više u okvirima analize društvenih mreža, dobrovoljnom i besplatnom radu koje učešće u njima podrazumeva kao i implikacijama koje ovi procesi imaju na potiskivanje politke. Međutim, ona takođe ukazuje i na različite druge, kapitalu podjednako korisne forme komunikacije, uključujući tu i “afektivne forme brige za proizvođače i potrošače, mobilizaciju praksi deljenja i slobodnog izraza kao instrumenata za upravljanje ‘međuljudskim odnosima’ na radnom mestu, ili doprinos svepristunim medijskim tokovima” (Dean, 2014, str. 4). Ipak, drugi aspekti ovog razvoja, kao što su analiza komunikacije/socijalizacije kao vrednosno-generišuće aktivnosti u okviru samog radnog procesa, kao i “nevidiljiva” materijalna infrastruktura koja nadopounjuje i podržava rast komunikativnog, ili šire shvaćeno, tečnog kapitalizma *  Koncept hidrauličnog kapitalizma, koji su već ’70-tih skicirali Delez i Gatari (Deleuze & Guattari), podrazumeva da proizvodnja viška vrednosti u kasnom kapitalizmu više ne počiva (samo) na direktnoj ekploataciji rada, već operiše putem kontrole tokova. , ostaju nedovoljno istražene.

Kruženje ili cirkulacija za Džaspera Bernsa (Jasper Bernes) takođe predstavlja centralni mehanizam savremenog kapitalizma. Za razliku od Din, njegov fokus je na analizi logistike kao samostalne industrije, ali i onoga što indeksira “podređivanje proizvodnje uslovima cirkulacije, postajanje hegemoničnim onih aspekata proizvodnog procesa koji uključuju cirkulaciju” (Bernes, 2013). Virtualizacija, rastapanje i podruštvljenje ekonomije, koji se odvijaju u okvirima finansijskog i uslužnog sektora, upotpunjeno je širenjem i augmentacijom logističke industrije, ključnom granom sektora “realne” proizvodnje. Materijalna strana ovog procesa podrazumeva proliferaciju i kontinuirano unapređenje infrastruktura koje omogućavaju protok informacija sa jedne, i roba/usluga/rada sa druge strane, što se sve dešava do sada neviđenom brzinom i u do sada neviđenim količinama. Slično Din, Barns cirkulaciju vidi kao primarni i najvažniji produktivni mehanizam kasnog kapitalizma, čiju strukturu na okupu drži, usmerava i vodi sofisticirani sistem koordinacije, komunikacije i transporta. Ovu promenu paradigme kapitalističke proizvodnje i akumulacije Berns razume kao logističku revoluciju: razvoj infrastrukturnih mega čvorišta i prostranih transportno-komunikacionih mreža i kanala koji obezbeđuju neometani tok materijalnih proizvoda sa jedne i informacija sa druge strane. Cilj je postići agilnost, moć da se u bilo kom trenutku promeni brzina, lokacija, poreklo ili destinacija proizvoda, odnosno same proizvodnje. 

Kao odgovor na krizu fordističkog načina proizvodnje i društvene organizacije i njegov ograničen rast, post-fordizam uvodi nekoliko ključnih promena koje će, tokom njegovog razvitka, odlučujuće uticati na organizaciju društva kao celine: standardizovana masovna proizvodnja karakteristična za industrijsko doba zamenjena je, ili radije nadopunjena, takozvanom “vitkom” proizvodnjom. *  “Vitka”, odnosno lean ili Just-In-Time (JIT) proizvodnja podrazumeva proizvodnju roba u količinama koje tačno odgovaraju njenoj potražnji. Svrha JIT proizvodnje je da izbegne sve rashode koji su vezani za prekomernu proizvodnju, čekanje i suvišan inventar.  Naravno, ovo nikako ne znači da je masovna industrijska proizvodnja prestala da postoji, već da je kontinuirano podvrgnuta procesima automatizacije i relokacije, sve u svrhu smanjenja rashoda * Od “izazova” koje za kapital predstavljaju organizovano radništvo i ekološki standardi do rizika koji su vezi sa vlasništvom nad stalnim (fiksnim) kapitalom. , odnosno povećanja produktivnosti. Temeljna rekonstrukcija velikih industrija – njihovo preseljenje iz urbanih u polu-urbane zone i iz centra na periferiju i polu-periferiju, odnosno uspostavljanje globalnih lanaca proizvodnje i snabdevanja, kao i vertikalna dezintegracija proizvodnje kroz prakse outsourcing-a, podugovaranja i offshoringa – predstavlja još jedan vid promene proizvodne paradigme koju signalizira logistička revolucija. Ova vrsta rekonstrukcije stvara potpuno nova polja distribucije i potrošnje: masovno tržište postepeno postaje ciljano tržište, dok diferencijalne marketing strategije i niše marketing dolaze na mesto masovnog marketinga. “Logistika teži da preobrazi sav stalni (fiksni) kapital u opticajni (cirkulirajući) kapital, da što bolje imitira i prilagodi se najčistijem i najtečnijem obliku koji kapital može da preuzme: novcu. Ovo je naravno nemoguće pošto je procesu valorizacije neophodan trošak fiksnog kapitala u nekoj tački duž tokova reprodukcije, pa će dakle neko negde morati da prihvati rizik koji dolazi sa invenstiranjem u nepokretnu fabriku ili mašineriju.” (Bernes, 2013)

Uspostavljanje kontrole nad tokovima (rada, potrošnje, proizvodnje, komunikacije, želje, finansija itd.) kao i njihovo usmeravanje, kontinuitet reprodukcije i među-presecanja za Lazarata (Lazzarato) predstavljaju nužni preduslov akumulacije, odnosno proizvodnje vrednosti. Ono što karakteriše kasni kapitalizam je da proizvodnja preuzima direktno političko značenje; glavna preokupacija kapitala prestaje da bude organizacija “vremena i metode” fabričkog rada ili kontinuirano inoviranje u svrhu podizanja produktivnosti, već umesto toga podrazumeva aktivan pristup “društvenoj izgradnji tržišta” (Lazzarato, 2007). Ekonomsku isplativnost marketinga, koji je do sada prošao kroz faze advertajzinga i brendinga, ne treba tražiti u prodaji, već u proizvodnji subjektiviteta, procesu koji podržava i vodi njegova poslednja inkarnacija – društveno saobraćanje ili komunikacija (social communication). Društveno saobraćanje, kroz koje je “interakcija” sa potrošačima organizovana, nalikuje logistici utoliko što mu je primarna svrha da odgovori na potencijalne rizike koji se vezuju za poslovanje na visoko-kastomizovanom, medijski-posredovanom i veoma nestabilnom globalnom tržištu. Masovni potrošač industrijskog doba ustupa mesto proizvodećem-potrošaču (prosumer) digitalne ere. Kako bi se u ovaj visoko-promenljivi kontekst uvela doza predvidljivosti glavni zadatak kapitala prestaje da bude proizvodnja gotovog proizvoda *  Ako je to ikada i bila: još u Grundrisse-u, u poglavlju o proizvodnji, Marks piše kako su proizvodnja i konzumacija jednako relevantne u proizvodnom procesu, da određuju jedna drugu, da se proizvodnja materijalizuje u konzumaciji i da sve sto može da se konzumira (a sad vidimo da može da se konzumira identitet, narativ) jeste taj proizvod. Kada govori o otuđenju objektifikovani rad definiše kao ono što čini kapital, a objekat (proizvod, roba) je sve što se može konzumirati i ne mora uopšte da ima oblik čvrstog objekta, jer materijalnost ne leži uopšte u  materiji objekta već u sveukupnim uslovima egzistencije i proizvodnje, iz kojih taj rad (koji stvara kapital) polazi i kojima se vraća. U slučaju proizvodnje koja tebe ovdje zanima, konačni proizvod nije ni cilj, niti se do njega dospjelo ali konzumacija se svakako dešava, dakle konačni proizvod nije neophodan za konzumaciju, ali konzumacija jeste i za proizvod i za proizvodnju. prim. Maja Kantar   – proizvod može da bude bilo šta, što može da napravi bilo ko, bilo gde, ili ga uopšte ne mora ni biti. Ne moraju se više proizvoditi samo robe i usluge da bi se generisala vrednost; proizvodnja svetova, društvenosti, komunikacije i interakcije, narativa, stavova i privrženosti, aktivnosti koje su primarno društvene i političke prirode, jednako su vrednosno-produktivne. Ukratko, radi se o proizvodnji značenja.

Cirkulišuća priroda komunikacije ili saobraćanja, bilo da je reč o materijalnom krvotoku koji omogućava kretanje stvari/tela/informacija u prostoru/vremenu, ili o neiscrpnoj auto-mobilišućoj aktivnosti društvene subjektivizacije i interakcije, glavni je produktivni resurs kasnog kapitalizma. Težnja kapitala da proizvodnju podvrgne uslovima cirkulacije umnogome odgovara organizaciji umrežene interakcije komunikativnog kapitalizma koja “stvara mogućnosti za nove načine na koje mogu da zamislim samu/og sebe, raznolikost životnih stilova koje mogu isprobam” (Dean, 2014, str. 7).  Kako “rad” i “rad na sebi” počinju da znače jedno te isto, a proizvodnja za tržište i proizvodnja društvenosti da se preklapaju, društvena interakcija (koja je istovremeno i vrednosno-produktivna aktivnost) postaje glavna odlika “imaterijalizacije” rada, ili radije, njegovog podruštvljenja, odnosno socijalizacije. Pre nego “imaterijalizaciju” savremenu transformaciju proizvodnje a samim tim i rada treba razumeti kao njeno podruštvljenje/socijalizaciju, proces kojim se sposobnost ljudi da komuniciraju i ostvaruju međusobne veze i odnose valorizuje, komodifikuje i monetizuje. Produktivnost socijalizacije se sa jedne strane očitava u nenameravanom “slobodno-datom” *  Slobodno u smislu svojevoljno i besplatno (Terranova, 2000)  radu, ne-radu komunikacije i socijalizacije – onome što ćemo ovde zvati komodifikacijom društvenosti, dok se sa druge strane odnosi na sve izraženiju mobilizaciju naših kognitivnih, emotivnih i komunikativnih sposobnosti u samom radnom procesu, odnosno socijalizaciju rada. Ideja produktivne komunikacije, koju iznosi Din, ovde je proširena tako da uključi i promene u samoj prirodi rada kao i promene načina na koji je rad organizovan i najamljen.

  1. Samo čestice u cloud-u

Razdvajanje ideacije od proizvodnje, odnosno intelektualnog (kreativnog) od manuelnog (rutinskog) rada koje se prethodne faze kapitalizma oblikovale, u našem post-industrijskom dobu transformisane su u nove podele rada koja se proteže celom dužinom globalne proizvodne trake. Postepeni porast u proizvodnji i potrošnji nematerijalnih roba, prouzrokovan razvojem digitalnih tehnologija i njihovih raznolikih primena, doveo je do racionalizacije same imaterijalne proizvodnje. Tradicionalno razlikovanje između fizičkog i intelektualnog rada, gde prvo signalizira rutinske, a drugo kreativne zadatake, jednostavno više ne stoji. Bez obzira na činjenicu da je u ovoj vrsti poslova angažovan mozak, a ne telo, ne postoji ništa ni blizu kreativno, autentično ili autonomno u svakodnevnoj aktivnosti zaposlenih u call centru. Međutim, rutinski karakter imaterijalnog rada nije ograničen samo na poslove namenjene nisko-kvalifikovanima. Radije, upravo je ova rutinizacija ono što sistematski onesposobljava *  Snižava nivo veštine neophodan za obavljanje datog rada.  svaki konkretan rad pretvarajući ga u nedefinisanu masu apstraktnog rada. Unapred definisani scenariji, okviri i šabloni jednako diktiraju i veliki deo visoko-kvalifikovanog rada: od poslovne korespodencije i pisanja naučnih radova do proizvodnje sajtova, od copywrite-a do community menadžementa, od administracije sistema do animacije i 3d modelinga.

Međutim, i bez obzira na nivo kvalifikacije, kognitivni radnici su češće nego što nisu zaglavljeni u repetativnim aktivnostima u okvirima uglavnom kratkoročnih, većih projekata i procesa nad kojima nemaju nikakvu kontrolu, niti su na bilo kakav “kreativan” način u njih investirani. Restruktuiranje kasnog kapitalizma koje počiva na vidljivosti tokova za kapital, a koje karakteriše progresivna digitalizacija, kompjuterizacija i automatizacija, kao i proliferacija user-friendly interfejsa, raščlanjivanje i globalno raspodeljivanje radnog procesa, odnosno kreiranje novih racionalizacija i podela rada, a koje sve utiču na pojavu i razvoj izdeljene, rutinizovane i onesposobljene radne snage, u isto vreme rezultira i u “krajnjoj nečitljivosti radnog procesa za same radnike” (Bernes, 2013). Bernard Stigler (Stiegler) ovaj proces opisuje kao “kognitivnu i afektivnu proleterizaciju” *  Na isti način na koji je industrijski kapitalizam proleterizovao ‘rad’ – oduzimajući nam sposobnost da samostalno proizvodimo, sarađujemo, i da se samo-organizujemo kao i da crpimo smisao iz svog rada – konzumeristički kapitalizam je proleterizovao naš kapacitet da ‘živimo’ – čineći nas zavisnim o potrošnji kao kompenzaciji za nedostatak smislenog života. (Stiegler, 2010)  koja predstavlja deo duge istorije “gramatizacije”, procesa kojim tehnologija postaje forma materijalizacije iskustva, vrsta eksterne memorije, odnosno “uprostoravanja vremena svesti izvan svesti” (Stiegler, 2010, str 8). Za Barnsa “digitalne i telekomunikacione tehnologije savremene gramatizacije predstavljaju finalnu fazu ovog procesa, omogućavajući našem pamćenju i kognitivnim sposobnostima da postoje u data cloud-u kao deo distribuirane tehnološke proteze bez koje smo efektivno nesposobni da se orijentišemo ili funkcionišemo” (Bernes, 2013).

Šta više, kako proizvodnja vrednosti u protočnom kapitalizmu počiva na uspešnom upravljanju tokovima, umrežena interakcija, koja čini njegov oslonac, omogućava kako direktnu eksploataciju srži društvenosti tako i nastanak novih nejednakosti, odnosno stvaranje ekstremnog jaza između nekolicine čvorišta sa jedne i mnoštva korisnika sa druge strane. Kako je vrednost mreže direktno proporcionalna broju njenih korisnika, tj. mrežna vrednost bilo kog konkretnog linka se izračunava na osnovu njegovog “društvenog uticaja” * Prema tome nije slučajno da vidimo uspon influencer marketing strategija čija logika počiva na identifikaciji pojedinaca koji imaju uticaj nad potencijalnim kupcima, i orijentaciji marketinških aktivnosti oko ovih influencera. , njegove sposobnosti da bude ponovljen, prosleđen, povezan sa što je više moguće drugih linkova, koji su sa svoje strane povezani sa još jednom serijom linkova i tako dalje, idealno u beskraj. Ovo znači da “kompleksne mreže – mreže koje karakteriše slobodan izbor, rast i preferencijalna naklonost – imaju specifičnu strukturu. Vrhovno, ili najpopularnije čvorište, ima duplo više linkova u odnosu na drugo najpopularnije, koje opet ima više nego treće najpopularnije i tako dalje, tako da na kraju postoje vrlo male razlike između onih koji su na dnu ali ogromne razlike između vrha i dna”. (Dean, 2014, str. 8) U ovakvom sistemu, stvaranje zajedničkog polja, odnosno učešće mnogih, predstavlja neophodan preduslov za kultivaciju i pojavu jednog koji je povezan sa mnoštvom mnogih. Veća participacija prema tome uvećava polje i posledično razliku između jednog i mnogih.

Širenje platformskog kapitalizma (platform capitalism) znači da se i materijalnim i imaterijalnim radom sve više upravlja kroz model platforme putem koje se poslovi oglašavaju, unutar koje je interakcija između radnika i poslodavaca organizovana i kroz koju radnici bivaju najamljeni. Ekstremna fragmentacija rada koju platforme poput UpWork-a, 99design-a, CrowdFlower-a, TaskRabbit-a, Amazon Mechanical Turk-a i mnogih drugih omogućavaju, dovela je do proliferacije poslova koji su bazirani na obavljanju serije nepovezanih i razbijenih mikro-zadataka. Biznis modeli ovih platformi se delimično razlikuju, ali svi oni počivaju na kapacitetu radnika da sarađuju kako međusobno tako i u odnosu sa klijentima, odnosno na kapacitetu platforme da dovede u vezu, omogući i optimizuje ovu saradnju i komunikaciju. Logika platforme prati logiku mreže – vidljivost pa samim tim reputacija i uticaj stiču se na razlici između mnoštva i nekolicine. Nekolicina vidljivih počiva na postojanju mora nevidljivih unutar, što većeg to boljeg, zajedničkog polja. Kako je Virno zapazio, zadatak radnika više nije ograničen na izvršavanje jednog pojedinačnog posla, bez obzira na njegovu prirodu, već istovremeno uključuje povećanu potrebu da se ovlada intenziviranim tokovima komunikacije i saradnje. Mnogobrojne platforme bazirane na cloud tehnologijama koje za cilj imaju unapređenje saradnje i komunikacije, od Google Drive-a i Asana-e do Git-a, uključujući tu i iz današnje perspektive gotovo podrazumevajuće mehanizme poput reply all opcije na bilo kom e-mail servisu, rastu eksponencijalno. Primarna svrha ovakvih softvera za upravljanje zadacima je da poboljšaju produktivnost radnika primenom cloud i assisted-intelligence tehnologija. Post-fordistička menadžerska paradigma prema tome podrazumeva fleksibilnu i fragmentovanu radnu snagu: rad postaje privremen, projektno organizovan, negarantovan i nesiguran. Organizacija rada prema kritrijumu potražnje postaje standard. Upravljanje ljudskim radom sve izrazitije je oblikovano u skladu sa logikom logističke revolucije: rad je mobilisan samo kada, i za ograničeno vreme za koje je potreban. Nekada homogeno polje rada, bazirano na definisanim procedurama i striktnim hijerarhijama, raštrkano je u seriju nepovezanih zadataka istovremeno zavisnih od horizontalnih odnosa saradnje i vertikalno-distribuiranih pozicija reputacije. Ove dve osobene karakteristike – promenjena priroda rada, tj. mobilizacija naših kognitivnih, emotivnih i komunikativnih sposobnosti u okviru radnog procesa, kao i promene načina na koji je rad organizovan i najamljen u velikoj meri i određuju njegovu savremenu poziciju.

  1. Socijalizacija kao (apstraktni) rad i komodifikacija društvenosti

Nije nikakva tajna da je učešće u online ili offline društvenim platformama postalo sve značajnija strategija za pronalaženje i održavanje posla. Biti prisutan, uključen, umrežen, povezan, viđen – sve više postaje osnovni poslovni zadatak. Drugačije rečeno, izgradnja reputacije postiže se na društvenoj ravni. Ili rečima Paola Virna (Paolo Virno), “kada ‘subjektivna’ saradnja *  Suprotno pojmu ‘objektivne’ saradnje u kojoj svaki pojedinac obavlja različite, partikularne aktivnosti a koje u međusobni odnos dovedi samo spoljašnja intervencija koordinacije koju sprovodi menadžment, i u kojoj saradnja nema značaj za pojedinačnog radnika jer ne određuje način na koji on funkcioniše, ‘subjektivna’ saradnja podrazumeva da je znatan deo posla svakog pojedinačnog radnika posvećen upravo razvoju, preradi i intenziviranjui same saradnje. postane primarna produktivna sila, radne aktivnosti počinju da pokazuju bitan lingvističko-komunikativni kvalitet, one podrazumevaju pristustvo drugih. Monološka priroda posla odumire: odnos sa drugima postaje pokretački, osnovni element, ne nešto uzgredno” (Virno, 2004, str. 64-65). Iz perspektive pojedinačnog proizvodećeg-potrošača, učešće u mreži počiva na postojanju “zajedničkog polja” prema Din ili “javno organizovanog prostora” prema Virnu, ali istovremeno podrazumeva i neophodnost da se tokovi ukusa, stavova, privrženosti, stilova, društvenih interakcija i naravno novca, preusmere i uhvate za individualnu korist. Ovakva kooperativna konkurencija sa jedne strane podrazumeva kolektivno stvaranje, dok sa druge znači individualno prepoznavanje i pojedinačnu dobit, naglašavajući tako konkurencijsku prirodu udruženog rada. Rečima Kube Sredera (Kuba Szreder): “Projekti su uspešno samo ako stimulišu proširenu saradnju angažovanog kolektiva. Mreža operiše na bazi intenzivne, višestruke i kooperativne razmene. Ali uspeh svakog pojedinačnog učesnika u projektu računa se samo na individulnim osnovama što ohrabruje surovu konkurenciju” (Szreder, 2013, str. 48).

 

Prema tome, podruštvljeni radnik nije više (samo) nevini posmatrač-učesnik koji “slobodno” komunicira, socijalizuje se i umrežava, produkujući tako višak koju kapital konačno i prisvaja, već je i sam jednako uhvaćen u logiku proizvodnje i izvlačenja vrednosti koju komunikativni kapitalizam predvodi, ako ništa drugo utoliko što prepoznaje svoju sopstvenu komunikaciju/socializaciju kao produktivnu aktivnost, potencijalni izvor prihoda, odnosno samog opstanka. U ovom smislu, može biti argumentovano da svaka “konkretna” komunikacija sve više biva svedena na apstraktnu vrednosno-generišuću aktivnost komunikacije. Sve češći je slučaj da komuniciramo i socijalizujemo se kroz posao i za posao, da bismo za-radili, i kako je naše celokupno postojanje postalo produktivno, radni odnos (wage labour) prodire u sve aspekte života. Ukratko, radni odnos postoje model za društvene odnose, društvenost je komodifikovana. Najočigledniji primer svakako je revitalizacija prevozne i hotelske industrije po modelu Airbnb, Uber ili Blah Blah Car: ono što je nekada bilo čista društvenost, čak solidarnost, što je istina sa takvom idejom i započelo (da li se neko seća couch surfing-a?) izlazi na tržište i dobija razmensku vrednost, dok sami ljudi postaju roba u međusobno povezanoj mreži nad kojom moć imaju privatne kompanije. Sa druge strane, i sam plaćeni rad počinje da imitira i nalikuje odnosima u društvenom polju. Naša sposobnost da radimo počiva na našoj veštini da sarađujemo, da se povezujemo i komuniciramo, ali i našem kapacitetu da budemo viđeni unutar mreže u okviru koje želimo da budemo angažovani. Imperativ da budemo u-kontaktu-sa, uvek povezani i umreženi, prinuda da neprestano doprinosimo, učestvujemo i delimo sa i unutar “društvenog mozga” je ono što postaje produktivna aktivnost. Vrednost ovde ne pretpostavlja definitivnu formu gotovog proizvoda prosto zato što ono što biva komodifikovano nije rezultat interakcije već interakcija sama.

 

Post-krizni oporavak kome trenutno svedočimo, a koji, uprkos obećanjima, ne stvara nova radna mesta, rezultat je dva paralelna procesa: sa jedne strane u vezi je sa tendencijom kapitala da kontinuirano podiže produktivnost, tendencijom koja tokom vremena vodi do smanjenje društveno-neophodnog radnog vremena i sledstveno tome, relativnom povećanju suvišnih radnih kapaciteta. Ova tendencija kapitala da povećava suvišno radno vreme na račun društveno-neophodnog, a koje se postiže masivnom primenom nauke i znanja (tehnologije) na proizvodnju, koje Marks opisuje još u Grundrisse-u i njegovom poznatom “Fragmentu o mašinama” rezultira u stabilnom povećanju viška radnih kapaciteta, odnosno suvišne ili izlišne populacije. Pojava progresivne automatizacije, naime ekspanzija i razvoj napredne robotike koja bi uskoro mogla da zameni sav rutnski ali i nerutinski ljudski rad, savremeni je simptom ove tendencije. S druge strane pak, ovakav oporavak posledica je pojave onoga što italijanski autonomisti zovu “društvenom fabrikom”, koja signalizira da je naša puka društvenost – naš kapacitet da međusobno saobraćamo, sporazumevamo se, uspostavljamo i održavamo odnose – valorizovana, prisvojena i eksploatisana. Prema tome, proizvodnja viška vrednosti više ne počiva samo na sposobnosti kapitala da povećava produktivnost time skraćujući neophodno radno vreme prema nuli i dobijajući na njegovom višku, već i na njegovoj sposobnosti da organizuje i upravlja tokovima (rada, finansija, želje, ukusa itd.) te obezbedi njihovo kontinuirano presecanje unutar i širom društvenog polja, gde se i sama proizvodnja postepeno seli.

 

Kriza vrednosti koja je upisana u tendenciju kapitala da smanjuje društveno-neophodno radno vreme, a koje progresivna automatizacija i umrežene tehnologije već najavljuju, postepeno potkopava glavni kapitalistički reproduktivni mehanizam – odnosno reprodukciju samog klasnog odnosa. Rečima Endnotes: “Ako se reprodukcija kapitalstičkog načina proizvodnje ostvaraju kroz duplu reprodukciju radnika kao radnika i kapitala kao kapitala, gde jedan proizvodi onog drugog; ako se dva kruga ovog duplog točka sreću u momentu proizvodnje kroz medijaciju forme nadnice (wage form), a kako kapital proletersku populaciju tendenciozno čini suvišnom, njegov integritet postepeno biva narušen. Sve više u pitanju nije recipročna i ciklična veza u kojoj proleterijat reprodukuje kapital, i kapital reprodukuje protelerijat. Radije, proleterijat postaje ono što je proizvedeno kapitalom a što ne prozvodi kapital. Kao populacija koja je prosto suvišna kapitalističkom režimu proizvodnje, ipak i ona koja nema svoj sopstveni autonomni način reprodukcije, suvišna populacija je prosta nus-pojava kapitalističke proizvodnje” (Endnotes, 2010a).

 

Međutim, ono što ova analiza previđa je čitavo novo polje vrednosno-produktivnih aktivnosti, polje situirano u sam život. Ovde dupli točak klasnog odnosa ne samo da nije ugrožen već je upravo suprotno, tek uspostavljen. Sa pribegavanjem kapitala direktnoj eksploataciji društvenosti, generisanje viška sve više počiva unutar samo-mobilišuće aktivnosti društvene subjektivizacije i interakcije. Imajući u vidu njenu “imaterijalnu prirodu”, podruštvljena proizvodnja – stvaranje vrednosti kroz društvene odnose i kolektivnu inteligenciju – predstavlja skoro neiscrpan proizvodni resurs, čiji se samo delić može uhvatiti u formi razmenske vrednosti. “Društveni mozak” ili ono što Marks zove General Intellect u kome smo svi prinuđeni da učestvujemo, tako biva organizovano na osnovama koje kapitalu, kroz razvoj različitih platformi – od Facebook-a do Airbnb-a – omogućava da direktno prisvaja višak vrednosti generisan kroz interakciju koja se kroz njih odvija: kako kapitalistička akumulacija sve više zavisi od svoje sopstvene sposobnosti da kontroliše, uhvati i vodi ove tokove, njena osnovna preokupacija postaje razvoj različitih svojinskih mehanizama i platformi čija je svrha da omoguće i neguju socijalizovanu proizvodnju, da bi u isto vreme kapitalizovali na nakupljenoj pažnji koju kroz njih ohrabruje i pokreće. Ipak kako ove aktivnosti nisu prepoznate kao “posao”, rad koji se njima ostvaruje ostaje nevidljiv, i prema tome ne samo neplaćen već i ne tretiran kao takav. Ovaj ne-rad rad komunikacije/socijalizacije kapital prisvaja u formi big data, ali i na ravni permanentno-kružećeg radnog procesa i globalno-distribuirane podele rada. Iz perspektive radnika međutim, komodifikacija društvenosti, napredak i razvoj produktivne društvenosti, transformiše slobodno vreme, međuljudske odnose i veze, odnosno totalnost života samog u potencijalni izvor prihoda odnosno opstanka (subsistance). Tačno se ovde manifestuje dvostruka priroda socijalizacije kao rada: sa jedne strane, kao koristan rad, on mora zadovoljiti definitivnu društvenu potrebu, prema tome mora biti umrežen, podeljen, uvezan, uključen u kolektivnu inteligenciju, dakle mora biti društveno-koristan. Ili, mora biti koristan za druge. S druge strane međutim, on mora biti sposoban da odgovori na potrebe samog pojedinačnog proizvodećeg-potrošača, nešto što može biti postignuto samo kroz akt razmene u kome se svaki konkretan rad svodi na njegov najmanji zajednički sadržalac, odnosno apstraktni ljudski rad. “Apstraktni rad kao praktična apstrakcija jeste fundamentalno kapitalistčka forma rada — proizvod svođenja svih aktivnosti na apstraknu novčano-generišuću aktivnost” (Endnotes, 2010a). Podela između materijalnog i imaterijalnog rada tako se pokazuje kao lažna podela. Ono što je zapravo suprotstavljeno jesu vrednosno-produktivni i vrednosno-neproduktivni život-rad, gde je ova produktivnost direktno zavisna od kapaciteta raštrkanih umreženih pojedinaca da neprestano doprinose i dele-sa i –u ‘društvenom mozgu’, u isto vreme usmeravajući, koliko god je to izvodljivo i moguće, njegove vrednosno-produktivne tokove u svoju individualnu korist.  

 

  1. Umesto zaključka ili prepiska sa Majom Kantar

Vrednost/Vrednosno-produktivno

Vrednost je relativna kategorija i uspostavlja se isključivo kroz odnos (kapitalistički, proizvodni), a taj odnos je prevashodno radni odnos – wage labour. Tu se uspostavlja razmenska vrednost (exchange value) i ona je najkapitalističkija, da tako kažem, kategorija. Dakle u momentu (odnosu) razmene rada za subsistence, u wage odnosu, proizvodi se vrednost, u momentu kad razmena nadnice biva za kapital produktivna, a za radnika neproduktivna. Za vrednost je važniji wage odnos u procesu proizvodnje, mnogo više nego sam proizvod (kao što samo videli za podruštvljenu proizvodnju krajnji proizvod uopšte nije bitan, on čak i ne mora da postoji, vrednost je generisana u samom procesu, u interkaciji samoj.). Dakle, ono što znamo je da kapital ne može da postoji bez rada koji proizvodi vrednost. Zanima nas koji to rad doprinosi kapitalu, a koji ne. Ako podruštvljena proizvodnja čini novo polje za-kapital-produktivnih aktivnosti, komunikacija i socijalizacija, kao njeni nosioci, efektivno postaju rad koji je eksploatisan (i u formi big data i u smislu ‘subjektivne’ saradnje u samom radnom procesu). Jednostavno rečeno, odnosi koje jedni sa drugima uspostavljamo imaju razmensku vrednost – mogu biti razmenjeni za novac – što dalje implicira da je i u procesu njihove proizvodnje, upravo razmenska vrednost ono što ih oblikuje i usmerava.

 

Novi New Deal ili osnovni dohodak (basic income)

Priznavanje rada u smislu uvodjenja ‘nevidljivog’ i ‘neplaćenog’ rada komunikacije/socijalizacije u wage odnos. Takođe, ima li smisla misliti o mehinizmima redistribucije kada govorimo o radu komunikacije/socijalizacije? Kako redistribuirati generisanu vrednost ako ona ne postoji u formi gotovog proizvoda i da li to uopšte želimo? S tim u vezi, da li je basic income novi ‘New Deal’ odnosno kompromis između kapitala i “novog” ne-rada rada komunikacije/socijalizacije kojom bi kapital osigurao i proizvodnju i protrošnju, dok bi radnik/ca (proizvodeći-potrošač) za to dobio/la nadnicu, odnosno svoj basic income. Ako je minimalac utvrdio minimalnu cenu rada, basic income utvrđuje minimalnu cenu života.

Klasična komunitaristička ideja o insistiranju ukidanja zakona vrednosti kroz aboliciju kapitalističkog odnosa nije nimalo različita od klasičnog Marksa. U tom smislu postavlja se pitanje da li je rad eksploatisan ako nije u wage odnosu. Ja bih rekla da, teoretski, ako ćemo po svetom pismu, ne. Onaj ko nije u wage odnosu ne može biti eksploatisan, ali svakako može biti isključen. Takođe mi se čini da je isključenje gore od eksploatacije, a kao isključen svakako doprinosi kapitalu makar tako što svojim postojanjem čini rezervu radne snage većom.

Ali u radnom odnosu u kojem je komunikacija ekonomizovana, čini mi se bez nikakve sumnje, nema načina da se to redistribuiše. I generalno u uslovima realne subsumcije, ne vidim nikakvu ulogu redistribucije kao rešanja i tu se slažem sa tobom. Zaista, jedina stvar koja pada napamet kao djelotvorna je ništa manje od ukidanja odnosa zakona vrednosti. I tu dolazimo do problema strategije. Ja bih se složila da je radničko organizovanje u domenu new deal-a, ali baš zato to smatram prvim neophodnim korakom, o kome nema šta da se debatuje, a nikako nečim što treba odbaciti. Ono u čemu je pogrešila posljeratna ljevica je upravo to što su od toga napravili pobjedu i svoje kompromise sa kapitalom slavili kao uspjehe radništva. Sada definitvno znamo da to nije nikakva pobjeda, to je minimalni ulog da se uopšte uđe u borbu protiv kapitala. I to je prvi korak.

 

visual: Marko Vuleta-Djukanov

Literatura:

Aufheben (2007) Keep on Smiling – Questions on Immaterial Labour. Libcom https://libcom.org/library/aufheben/aufheben-14-2006/keep-on-smiling-questions-on-immaterial-labour

Bernes, Jasper (2013) Logistics, Counterlogistics and the Communist Prospect. Endnotes #3 Gender, Race, Class and Other Misfortunes. https://endnotes.org.uk/issues/3/en/endnotes-logistics-counterlogistics-and-the-communist-prospect

Dean, Jodi (2005) Communicative Capitalism: Circulation and the Foreclosure of Politics. Cultural Politics, Volume I, Issue I, pp. 51-74.

Dean, Jodi (2014) Communicative Capitalism and Class Struggle. Spheres, Journal for Digital Cultures, #1 Politics after Networks.

Endnotes (2010a) Crisis in the Class Relation. In: Endnotes #2 Misery and the Value-Form. https://endnotes.org.uk/issues/2/en/endnotes-crisis-in-the-class-relation

Endnotes (2010b) Communization and the Value-Form Theory. In: Endnotes #2 Misery and the Value-Form. https://endnotes.org.uk/issues/2/en/endnotes-communisation-and-value-form-theory

Lazzarato, Maurizio (1997) Immaterial Labour. Available at: http://www.generation-online.org/c/fcimmateriallabour3

Lazzarato, Maurizio (2007) Strategies of the Political Entrepreneur. SubStance #112, Vol. 36, no. 1. Sage Publishing.

Marx, Karl (2013) Capital, Volume I. London: Penguin Classics.

Marx, Karl (1973) Grundrisse. London: Penguin, Marxist Internet Archive.

Szreder, Kuba (2013) The Cruel Economy of Autorship. Undoing property (ed. Marysia Lewandowska and Laurel Ptak), pp. 41-56, Sternberg Press and Tensta Konsthalle, Berlin and Stockholm.

Terranova, Tiziana (2000) Free Labor: Producing Culture for the Digital Economy. Social Text, 63 (Volume 18, Number 2), pp. 33-58.

Virno, Paolo (2004) A Grammar of the Multitude: For an Analysis of Contemporary Forms of Life. New York: Semiotext(e).

Zechner M. and Rübner Hansen B (2010) Unchained melodies of the new proletariat – A review of For a New Critique of Political Economy – by Bernard Stiegler. Generation-online. http://www.generation-online.org/other/stieglerreview.htm