O fenomenu sranje poslova

David Graeber

Tekst je originalno objavljen u časopisu STRIKE!, ovde preveden uz dozvolu izdavača. Original dostupan na: http://strikemag.org/bullshit-jobs/

 

Godine 1930. Džon Mejnard Kejnz (John Maynard Keynes) predvideo je da će do kraja veka tehnologija toliko uznapredovati da će države poput Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država usvojiti radnu nedelju koja bi trajala samo 15 sati. Mnogo je razloga da verujemo da je Kejnz bio u pravu. Gledajući iz ugla same tehnologije, sasvim je sigurno da smo sposobni ovo da izvedemo. Međutim, kao što znamo, to se nije desilo. Umesto toga, tehnologija je posložena tako da iznađe nove načine da nas natera da radimo više. Kako bi se ovo postiglo trebalo je stvoriti poslove koji su, u svojoj suštini, potpuno besmisleni. Nepregledan broj ljudi, u Evropi i Severnoj Americi naročito, provodi svoje čitave radne živote obavljajući poslove za koje tajno veruje da zapravo uopšte ne treba da postoje. Moralna i duhovna oštećenja koja iz ove situacije proizilaze su temeljna. Ipak, o ovome problemu se naprosto uopšte ne razgovara.

 

Zašto se Kejnzova obećana utopija – koja je 60-tih još uvek bila željno iščekivana – nikada nije materijalizovala? Uobičajeni odgovor je da Kejnz nije računao na masovno povećanje potrošnje. Suočeni sa izborom između manje radnih sati i više igračaka i zadovoljstava, kolektivno smo izabrali ovo drugo. Ovo zvuči kao dobra lekcija iz morala, ali čak i mali trenutak prave refleksije pokazuje da ova tvrdnja zapravo ne može biti tačna. Da, svedočili smo stvaranju beskrajnog niza raznovrsnih novih poslova i industrija još od ‘20-tih, ali samo nekolicina njih je imala stvarnu vezu sa proizvodnjom i distribucijom sušija, iPhone-a i fensi patika.

 

Prema tome, pitanje šta su tačno ovi poslovi i dalje ostaje upitno. Nedavno objavljeni izveštaj koji poredi zaposlenost u SAD između 1910. i 2000. godine daje nam jasan odgovor (naglašavam da analiza jednako oslikava i situaciju u Ujedinjenom Kraljevstvu). Tokom prošlog veka broj radnika zaposlenih u sektorima industrije i poljoprivrede, kao i onih koji rade u domaćinstvima, dramatično je opao. U isto vreme broj “profesionalnih, menadžerskih, službeničkih, prodajnih i uslužnih poslova” je utrostručen, beležeći porast “od jedne četvrtine do tri četvrtine od ukupne zaposlenosti”. Drugim rečima, produktivni poslovi su, kako je i predviđeno, u velikom broju automatizovani (čak i ako pogledamo broj industrijskih radnika na globalnom nivou, uključujući tu i rintajuće mase Kine i Indije, njihov procenat u odnosu na ukupnu svetsku populaciju nije ni blizu toliko velik kao što je nekada bio).

 

Ali umesto masivnog smanjenja radnih sati koje bi celokupnoj svetskoj populaciji obezbedilo vreme da sledi svoje sopstvene projekte, zadovoljstva, vizije i ideje, ono što se desilo jeste naduvavanje, čak ne ni ‘uslužnog’, već administrativnog sektora, do te mere da su tokom ovog procesa kreirane čitave nove industrije kao što su finansijske usluge ili telemarketing, ili su postojeći sektori poput korporativnog prava, akademske i zdravstvene administracije, ljudskih resursa, i odnosa sa javnošću, prošli kroz temeljnu ekspanziju. A ovi statistički brojevi čak i ne uključuju sve one ljude čiji je posao da obezbede administrativnu, tehničku ili bezbednosnu podršku ovim industrijama, ili šta više čitav poredak pomoćnih industrija i poslova (od perača pasa do noćne dostave hrane) koji postoje samo zato što svi ostali provode većinu svog vremena radeći ove druge poslove.

 

Ovo su poslovi za koje predlažem da budu nazvani sranje poslovima.

 

Izgleda kao da tamo negde postoji neko čiji se jedini zadatak sastoji u tome da izmišlja besmislene poslove kako bi nas zadržao uposlenima. I tačno ovde se skriva misterija. Ovo nije scenario koji je trebalo da se odigra u kapitalizmu. Naravno, u starim, neefikasnim socijalističkim državama, kao što je Sovjetski Savez, gde je zaposlenost smatrana jednako pravom i svetom dužnošću, sistem je izmišljao koliko god poslova je bilo neophodno (ovo je ujedno i razlog zašto je u sovjetskim robnim kućama bilo potrebno tri radnika za prodaju jednog parčeta mesa). Ali naravno, ovo je upravo vrsta problema koju bi tržišna utakmica trebalo da razreši. Ili barem ekonomska teorija tako kaže; poslednja stvar koju bi jedna for-profit firma mogla da uradi je da dodeljuje novac radnicima koje zapravo uopšte nema potrebu da zapošljava. Međutim, ovo se iz nekog razloga ipak dešava. Dok se korporacije mogu baviti svirepim smanjenjima broja zaposlenih, masovna otpuštanja i ubrzanja bez razlike padaju samo na onu klasu ljudi koja zapravo pravi, pomera, popravlja i održava stvari; nekom čudesnom alhemijom koju niko ne može da objasni, broj zaposlenih u administrativnim poslovima (paper-pushers) na kraju se uvek povećava, i sve veći i veći broj radnika se nalazi u situaciji ne mnogo različitoj od situacije u Sovjetskom Savezu, da radi 40 do 50 sati nedeljno na papiru, od čega efektivno 15 sati kao što je Kejnz i predvideo, dok ostatak svog radnog vremena provodi organizujući ili pohađajući motivacione seminare, updatujući svoje Facebook profile ili downloadujući filmove i serije.

 

Odgovor dakle očigledno nije ekonomske već moralne i političke prirode. Vladajuća klasa je razumela da srećna i produktivna populacija sa viškom slobodnog vremena predstavlja smrtnu opasnost (setimo se samo šta je počelo da se dešava kada smo se ‘60-tih godina ovome približili). Sa druge strane, ovoj klasi neobično pogoduje i činjenica da rad sam po sebi ima moralnu vrednost te da svako ko nije 

voljan da se potčini nekoj vrsti intenzivne radne discipline tokom većine svog budnog vremena automatski ništa i ne zaslužuje.

 

Jednom, kada sam razmišljao o prividno bezgraničnom rastu administrativnih odgovornosti u britanskim akademskim odeljenjima, došao sam do jedne moguće vizije pakla. Pakao je skup pojedinaca koji provode gomilu svog vremena obavljajući zadatke koji im se ne sviđaju i u kojima nisu naročito dobri. Recimo da su bili najamljeni kao odlični stolari i da su potom otkrili da se od njih očekuje da veliki deo svog radnog vremena provedu pekući ribu. Niti zadatak zaista treba da bude obavljen – ako išta, postoji samo veoma ograničen broj riba koje moraju da bude ispržene. Ipak nekako, oni svi postanu toliko opsednuti ozlojađenošću od pomisli da bi neke od njihovih kolega mogli provoditi nepravično više vremena praveći ormane i ne obavljajući svoj deo ribo-pržećih odgovornosti, da ubrzo dolazi do situcije u kojoj se nepregledne količine bespotrebne loše spremljene ribe gomilaju svuda po radionici, a prženje i sortiranje ribe postoje ono što svako u stvari radi.

 

Mislim da je ovo zapravo prilično tačan opis moralne dinamike naše ekonomije.

 

*

 

Sada, shvatam da će bilo koji takav argument biti suočen sa očiglednim primedbama: “ko si ti da kažeš koji su poslovi zaista ‘neophodni’? Šta je uopšte neophodno? Ti si profesor antropologije, koju ‘potrebu’ oni zadovoljavaju?” (I svakako mnogi od čitalaca tabloidnih novina bi postojanje mog posla razumeli kao samu definiciju nepotrebnog društvenog troška.) I na jednom nivou, ovo je očigledno tačno. Ne može postojati objektivna mera društvene vrednosti.


Ne bih se usudio da pomislim, da imam pravo da nekome ko je ubeđen da na smislen i značajan način doprinosi svetu kažem, da to zapravo nije slučaj. Ali šta je sa svim onim ljudima koji su i sami ubeđeni da su njihovi poslovi bez značaja i smisla? Nedavno sam bio ponovo uspostavio kontakt sa školskim drugom koga nisam video od svoje dvanaeste godine. Bio sam zadivljen otkrićem da je on, u međuvremenu postao prvo pesnik, a onda i frontmen jednog indie rock benda. Čak sam i čuo neke njegove pesme na radiju ne znajući da je pevač neko koga sam zapravo poznavao. Očito, on je bio sjajan, inovativan, i njegov rad je neupitno ulepšao i razvedrio živote ljudi širom sveta. Ipak, posle nekoliko neuspelih albuma, izgubio je ugovor, i zatrpan kreditima i obavezama oko novorođene kćerke, završio je, kako je to sam nazvao, “praveći default izbor svih onih koji ne znaju kuda da idu: pravo.” Sada je advokat specijalizovan za privredno pravo koji radi u prominentnoj njujorškoj firmi.

 

On je bio prvi koji je rekao da je njegov posao krajnje besmislen, da nije ništa doprineo svetu i da, prema njegovoj sopstvenoj proceni, uopšte ne bi trebalo da postoji.

 

Mnoga pitanje se ovde mogu postaviti, počevši sa, šta o našem društvu govori činjenica da proizvodi izrazito ograničenu potražnju za talentovanim pop-muzičarima, a očigledno beskonačnu potražnju za specijalistima privrednog prava? (Odgovor: ako 1% populacije kontroliše većinu raspoloživog bogatstva, ono što zovemo “tržište” se ogleda u onome za šta upravo oni misle da je korisno ili važno, a ne neko drugi.) Šta više, ono pokazuje da je većina ljudi u ovim poslovima toga i svesna. U stvari, nisam siguran da sam ikada upoznao advokata za privredno pravo koji nije mislio da je njegov posao sranje. Isto važe i za sve druge industrije koje sam gore nabrojao. Postoji čitava klasa zaposlenih profesionalaca koji će, kada ih upoznate na žurkama i kažete im da se bavite nečim što bi se moglo smatrati interesantnim (antropologija, na primer), izbegavati čak i da govore o svom poslu. Posle nekoliko pića započeće tirade o tome kako je njihov posao besciljan, besmislen i glup.

 

Ovo je pravo psihološko nasilje. Kako možemo uopšte početi da pričamo o dostojanstvu na radnom mestu kada postoje oni koji potajno osećaju da njihov posao uopšte ne treba da postoji? Ipak, naročit genij našeg društva se sastoji upravo u tome što su njegovi rukovodioci pronašli način da, kao i u slučaju sa prženjem ribe, osiguraju da je sav bes usmeren baš protiv onih koji jedini zapravo obavljaju neki smislen rad. Na primer: u našem društvu izgleda da postoji opšte pravilo da što više nečiji posao očigledno koristi drugim ljudima, manje su šanse da će za njega biti i plaćen. Opet, do objektivne mere je teško doći, ali jedan jednostavan način da se dobije prvi utisak je da se postavi pitanje: šta bi se desilo kada bi čitav jedan sloj ljudi jednostavno nestao? Možemo da mislimo šta god hoćemo o medicinskim sestrama, đubretarima ili mehaničarima, ali očigledno je da ako bi se slučajno desilo da oni prosto ispare, posledice bi bile momentalne i katastrofalne. Svet bez nastavnika ili radnika na pristaništima bi uskoro bio u nevolji, pa čak i onaj bez pisaca naučne fantastike ili ska muzičara bi sigurno bio manje mesto. Nije potpuno jasno kako bi tačno čovečanstvno propatilo ako bi svi glavni izvršni direktori, lobisti, istraživači za odnose sa javnošću, statističari, zaposleni u telemarketingu, izvršitelji, ili pravni konsultanti nestali na sličan način. (Mnogi sumnjaju da bi se situacija znatno poboljšala.) Ipak, pored šačice izuzetaka na visokom glasu (doktori), pravilo važi iznenađujuće dobro.

 

Ono što je još perverznije je to što izgleda da postoji široko rasprostranjeno razumevanje da je sve baš onako kako i treba da bude. Upravo je ovo jedna od tajnih snaga desnog populizma. Možete primetiti kako tabloidi postepeno raspaljuju prezir prema metro radnicima zbog paralize Londona u vezi sa sporom oko ugovora: sama činjenica da radnici metroa parališu London pokazuje da je njihov posao odista neophodan, ali ovo je istrovremeno upravo ono što nervira ljude. Ovo je čak još jasnije u 

slučaju SAD, gde su Republikanci postigli izvanredan uspeh u mobilizaciji prezira prema prosvetarima ili auto-mehaničarima (a ne, što je bitno, prema školskoj administraciji ili upravi auto industrije koja u stvari prouzrokuje problem) zbog njihovih tobože naduvanih plata i beneficija. Sve izgleda kao da im se gotovo direktno govori “ali vi ste dobili da podučavate decu! Ili pravite automobile! Vi ste izvukli prave poslove! I povrh svega toga imate obraza da očekujete još i srednje-klasnu penziju i zdravstveno osiguranje?”

 

Ako je neko dizajnirao ovaj režim rada, tako savršeno pogodan za održavanje moći finansijskog kapitala, teško je videti kako su mogli da urade bolji posao. Stvarni, produktivni radnici se nemilice cede i eksploatišu. Ostatak je podeljen između isterorisanog sloja univerzalno ukorenih – nezaposlenih i većeg sloja onih koji su zapravo plaćeni da rade ništa (ne da ništa ne rade), na pozicijima osmišljenim tako da obezbede identifikaciju sa pogledima i senzibilitetima vladajuće klase (menadžera, administratora, itd.) – i naročito njenim finansijskim avatarima – ali da istovremeno neguju i ključajući prezir prema svakom čiji posao ima jasnu i neporecivu društvenu vrednost. Očigledno, sistem nikada nije bio svesno dizajniran. On je proizašao iz skoro vek dugačkog niza pokušaja i pogreški. Ali to je jedino moguće objašnjenje razloga zbog kojih, uprkos svim svojim tehnološkim kapacitetima, svi još uvek ne radimo 3 do 4 sata dnevno.