Nepodnošljiva sadašnjost

Paul Currion

“One could fabulate, desperately, a sequence for crisis, but never without nostalgia’s subterfuge… suddenly you are draining the tanks of motorcycles for molotovs, as if the present in someone’s past was perceptibly arriving.”


– Jackqueline Frost, The Antidote

 

0

Znate onaj osećaj kada se probudite ujutru sa utiskom da vam se u grudima stiska nekakvo nepoznato biće nametljivo nastojeći da se oslobodi; i vi pokušavate da dišete sasvim lagano, kroz nos, kao da ste kakav budustički monah koji se zagreva za prosvetljenje; i vaše misli nisu baš u panici, ali znaju tačno kako panika izgleda? Eto, to je nepodnošljiva sadašnjost, teška i neizbežna kao gravitacija.

1

Kada je futurizam zavrteo svoj motor u Italiji i Rusiji, obe ove zemlje bile su relativno nerazvijene u ekonomskom smislu; ipak, već su jasno mogle da naslute nadolazeću industrijalizovanu budućnost, upisanu u tlo susednih država kao što su Nemačka i Ujedinjeno Kravljevstvo. Marineti (Marinetti) je napisao da
je “veličanstvenost sveta obogaćena novom lepotom: lepotom brzine” (The Manifesto of Futurism, 1909.). Njegova namera
je bila estetska – da pokaže da je “tutnjajući automobil koji izgleda kao da je uzjahao mitraljez lepši nego skulptura Nike sa Samotrake” – ali kao i slučaju mnogih drugih trkača, njegovo odredište bilo je nejasno.

10

Futurizam je svoj volan upravio pravo u fašizam, a Marinetijev auto protutnjao je kroz pokolj Drugog svetskog rata, guma lepljivih i skliskih od ljudskih ostataka totalnog rata. Ovde se krije i razlog zbog koga je sadašnjost tako nepodnošljiva: mi sumnjamo da je gorivo za Marinetijev veličanstveni auto bila krv, i da je sav napredak koji smo napravili bio samo da bi se platilo za benzin. Ovo je praćeno osećajem da se neka vrsta ponora nalazi tačno ispred nas, a da smo mi zarobljeni u vozilu koje ubrzava bez ikakve mogućnosti da iz njega izađemo. Možda ako bismo mogli da ostanemo u punom gasu i tako ubrzamo kroz horor istorije?

11

Filozof Nik Land (Nick Land) konkretizovao je uverenje da “sama brzina kapitalizma može proizvesti globalnu tranziciju ka do sada neviđenoj tehnološkoj singularnosti” (Manifesto for an Accelerationist Politics, 2013.), koja se, opšte uzev, shvata kao tačka u kojoj moćna veštačka inteligencija može da dizajnira
još inteligentnije mašine bez ikakve ljudske intervencije. Akceleracionizam koji se u ovom smislu naslanja na Landa, ima nameru da ubrza isti proces tehnološke evolucije kao i futuristi, ali za razliku od njih, njihov cilj nije tehno-utopijski. “Dok se tehno-utopisti zalažu za (tehnološko prim.prev.) ubrzanje koje bi automatski prevazišlo društveni konflikt”, kaže Manifesto za akceleracionističku politiku, “naša pozicija je da tehnologija treba da bude ubrzana kako bi se u društvenim sukobima pobeđivalo”.

100

Nik Land se namerno povukao iz sveta akademske filozofije*Landovo povlačenje pretvorilo ga je u jednog od Velikih Starih savremene filozofije – svojevrsno natprirodno biće koje drema u skrivenim krajevima, koga sa iščekivanjem gone poremećeni sledbenici. Veliki Stari originalno su izum pisca H.P. Lovkrafta (Lovecraft) – što je sasvim primereno obzirom da je i sam Land napisao dva “lovkraftovska” filozofska romana., naročito nakon što je sa akceleracionizma prešao na neoreakcionarnu poziciju, koju sam opisuje kao “ubrzanje sa ispumpanom gumom” (Re-Acceleration, 2013.). Marijentijev tutnjajući auto konačno je zaustavljen. Neoreakcija takođe je poznata i kao “mračno prosvetiteljstvo” zato što njeni sledbenici odbacuju celokupan prosvetiteljski projekat demokratskog napretka (The Dark Enlightenment, year unknown). Umesto toga, koreni neoreakcije su u tehno-libertarijanskoj kulturi interneta “koja se samoromantizuje kao razbojnička iako je više nego ikada u krevetu sa Volstritom”, a koja počiva na “fundamentalizmu slobodnog tržišta, razmejući sebe kao kulturu neravnomernog individualizma uprkos činjenici da se zasniva na masivnim iako mahom nevidljivim komunitarnim privatim i javnim mrežama, povrh vladinih subvencija i regulacije” (Borsook, 2001. Cyberselfish: Ravers, Guilders, Cyberpunks, And Other Silicon Valley Life Forms). Upravo ovo predstavlja oruđe kojim filozofi-kraljevi Silikonske doline misle da nam donesu budućnost; međutim, budućnost koji oni zamišljaju ne mora biti i budućnost koju mi za sebe želimo. Piter Til (Peter Thiel) – suosnivač Paypal-a i diplomac filozofije sa Stenforda – jednostavno je ovo sažeo: “Više ne verujem da su sloboda i demokratija kompatibilne” (The Education of a Libertarian, 2009.).

101

Međutim, neoreakcionarni pogled koji prosvetiteljstvo vidi kao mit progresa nije ograničen samo na desnicu; mračna stranane bira ideologije. Kao i u slučaju akceleracionizma, osnivači projekta mračne planine dolaze sa levice, iako u svojoj zelenoj pre nego crvenoj varijanti. Njihov poziv za od-civilizaciju je eksplicitno ekološki – za njih je “mit napretka ukorenjen u mitu prirode”, a snovi futurista ne samo da nisu besplatni, već je njihova cena zapravo toliko visoka da može biti plaćena samo propašću civilizacije same. Daglas Hajn (Douglas Hine) i Pol Kingsnort (Paul Kingsnorth), autori Manifesta mračne planine ne veruju da će sve biti u redu. Kako sami kažu: “Ukoliko pođemo od postojećih definicija napretka i prosperiteta, mi čak nismo sigurni ni da želimo da sve bude u redu” (Uncivilisation: The Dark Mountain Manifesto, 2009.).

110

Hajn ipak ne smatra da je manifesto apokaliptičan, ukazujući na njegov poslednji princip koji kaže da “kraj sveta kakvog poznajemo ne znači i kraj sveta – tačka”. Međutim, ovo nije naročito ubedljivo. Manifesto takođe govori o tome kako “obrasci običnog života, u kojem toliko toga ostaje isto iz dana u dan, maskiraju krhkost njegovog tkanja”, tkanja koje se može rasplesti alarmantnom brzinom. Nepredvidive klimatske promene, u narativu manifesta, “konačno na videlo iznose našu ultimativnu nemoć”, ali zajednica okupljena oko projekta mračne planine ne pokušava tu moć da prigrabi nazad. Prepoznajući umesto toga da je “naš svet i dalje oblikavan pričama”, njihov predlog je da upravo pričama odgovore na neumitnu propast civilizacije; nastojeći da pomere naš svetonazor kroz necivilizovano pisanje*Manifesto definiše “necivilizovano pisanje” kao “pisanje koje pokušava da ostane izvan ljudskog mehura, u nameri da nas vidi onakvim kakvi zaista jesmo: visoko razvijeni majmuni sa mnoštvom talenata i sposobnosti koje oslobađamo bez dovoljno razmišljanja, kontrole, saosećanja ili pameti”. , kako bismo ovaj slom prihvatili sa gracioznošću.

111

Ursula Le Gvin (Le Guin), proslavljena spisateljica naučne fantastike, napisala je da “su postojala velika društva koji nisu koristila točak, ali da nije bilo niti jednog koje nije pričalo priče” (The Language of the Night: Essays on Fantasy and Science Fiction, 1980.) i ovo je jedan od načina da se gleda na razliku između čoveka i životinje. Mi zamišljamo budućnost; tačnije, zamišljamo svoju smrt u toj budućnosti, i priče koje pričamo nam služe kao odbrana. One nam omogućavaju da se iznad smrti izdignemo u formi kulture, i ovo skladište znanja – u usmenoj, pisanoj ili digitalnoj formi – je temelj na kome gradimo. Međutim, problem je u tome što, kao i sa zgradama, naši temelji određuju kako će naposletku izgledati čitava struktura.

1000

Na primer, manifest akceleracionističke politike Karla Marksa (Marx) naziva paradigmatičnim misliocem ubrazanja; ali Marksova vizija tehnološke budućnosti svodiva je na isti mehanički raj koji su priželjkivali futuristi*Ili možda ne: Fragmenti o mašinama (u nezavršenim Marksovim spisima Grundrisse, prvi put objavljenim tek 1939. godine) sugerišu da je Marks već mislio mnogo ispred svog vremena, naslućujući već tada razvoj ekonomije znanja.. Berardijev post- futurizam (The Post-Futurist Manifesto, 2009.) ovaj problem prevazilazi predlogom da “brzina treba da bude premeštena iz carstva eksternih mašina u područje informacija” (Futurism and the reversal of the future, 2013.). U političkom smislu, međutim, pitanje onoga ko zapoveda ovim domenom postalo je područjem borbe još od 1996. godine, kada su najraniji stanovnici sajberprostora “vladama industrijskog sveta” poslali deklaraciju nezavisnosti, proglašavajući “naše virtuelno sopstvo imunim na vašu suverenost, iako i dalje pristajemo na vašu vladavinu nad našim telima” (Barlow, 1996. A Declaration of Cyberspace Independence). Blockchain tehnologija tako je postala zamena za izbornu kutiju, a društveni ugovor je zamenjen pametnim ugovorom*Blockchain tehnologija je tehnologija na osnovu koje funkcioniše kriptovaluta bitcoin. Pametni ugovori su nova forma ugovornih sporazuma koji su bazirani na blockchain tehnologiji i čija je osnovna karakteristika da se automatski izvršavaju..

1001

Ovakva tehno-utopijska vizija budućnosti međutim, izbegava pitanje sopstvene ideološke pozicioniranosti, odnosno izbora između levice i desnice, predstavljajući svojevrsnu “hibridnu veru [koja] srećno odgovara na ovu zagonetku verujući u obe vizije istovremeno – i ne kritikujući ni jednu od njih” (Barbrook & Cameron, 2007. The Californian Ideology). Ipak, nakon Snoudena (Snowden), ispostavlja se da naša virtuelno ja takođe nije imuno na NSA špijune naših suverenih vladara – ali srećom, tehno-libertarijanska kalifornijska ideologija nije poslednja stanica na našem putu. Berardi nam ovde nudi još jedan koristan putokaz, govoreći o komunizimu kao terapiji singularizacije, gde se singulanost odnosi na “agenta koji ne sledi niti jedno pravilo usklađenosti i ponavljanja, i nije uokvireno nikakvom istorijskom nužnošću” (Communism is back but we should call it the therapy of singularisation, 2009.).

1010

Prema tome, naše poslednje odrediše je ultimativni proces singularizacije – tzv. tehnološka singularnost koja se po prvi put pojavljuje 1958. godine u čitulji matematičaru Džonu fon Nojmanu (John von Neumann), u kojoj se opisuje kako je sve brži tehnološki napredak, i društvene promene koje su sa njim povezane, opcrtao “konture približavanja nekoj suštinskoj singularnosti u istoriji [ljudske] rase, nakon čega ljudski život, kako ga danas poznajemo, ne može ostati isti” (Ulam, 1958. John von Neumann 1903-1957). Ovaj raskid sa istorijom je najjednostavnije razumeti u religijskim okvirima; Berardi veruje da smo suviše dugo živeli u “ustajalom vremenu religije” i da nas je internet snabdeo sa dovoljno brzine da bismo ovoj ustajalosti konačno uspeli da pobegnemo i odvezemo se preko neistraženih dolina nepoznatog.

1011

Ipak, teško da Beradi može da nasluti da nas jedan novi Bog, mašinski Bog, čeka u tim dolinama. Tehnološka singularnost upravo je deo konstrukcije ovog Boga: veštačka inteligencija inteligentnija on onih koji su je napravili (tj. nas), koja dovodi do eksplozije novih veštačkih inteligencija. Suštinsko pitanje prema tome jeste: kako da budemo sigurni da ovaj novi Bog neće biti Ktulu*Ktulu, jedan od Velikih Starih, na koje sam referisao na početku, predstavlja simbol Lovkraftove kosmicističke filozofije: Boga zapravo nema i čovečanstvo je samo jedna nebitna vrsta u sasvim ravnodušnom univerzumu.? Zagovornici singularizacije veruju da najveći izazov čovečanstva danas predstavlja upravo napor da se osigura da ova potencijalna veštačka inteligencija radi u našu korist, jer ukoliko bude neprijateljski nastrojena ili makar ravnodušna, sa civilizacijom će zasigurno biti gotovo istog trenutka. Mašinski Bog još uvek ne postoji, ali uprkos tome već ima svoje jevanđeliste, a oni ga se plaše jednako koliko se plaše i smrti.

1100

Ovaj ne-singularni strah od smrti tako čini podtekst mnogih mišljenja o tehnološkoj singularnosti. Dva vodeća zagovornika “prijateljske veštačke inteligencije”, Rej Kurcvejl (Ray Kurzweil) i Elizer Judkovski (Eliezer Yudkowsky), javno su pisali o svom strahu o smrti. Judkovski radi u senci prerane smrti svog brata; Kurcvejl oplakuje ranu smrt svog oca usled bolesti srca i uzima 250 pilula dnevno i 6 intervenoznih terapija nedeljno kako bi produžio svoj život. Ljudski strah od smrti – to jest strah od budućnosti – zastupnici singularizacije pretvorili su u krstaški pohod. Nik Bostrom (Nick Bostrom), još jedan od zagovornika veštačke inteligencije, napisao je priču koja smrt, odnosno budućnost, prikazuje kao zmaja-tiranina kojeg čovečanstvno konačno treba da svrgne (The Fable of the Dragon-Tyrant, 2005.)  Da bi ljudska rasa preživela, ona mora prestati da postoji; većina singularijanaca je pretplaćena na ideju transhumanističkog ideala u kojoj tehnološka singularnost donosi besmrtnost kroz kimijsko venčanje čoveka i mašine*Kimijsko venčanje Kristijana Rosenkrojca jedno je ključnih tekstova alhemije, alegorija koja opisuje Sveti Brak, cilj Velikog Dela Alhemije..

1101

Ova postavka najbolje ilustruje preklapanje između mišljenja o tehnološkoj singularnosti i onih o propasti civilizacije: Bostromov Institut za budućnost čovečanstva prepun je veoma pametnih ljudi koji naporno rade i razmišljaju o tome kako da izbegnemo izumiranje od raznih vrsta egzistencijalnih pretnji. I svi se slažu u jednom: ako planeta nestane, svi nestajemo sa njom, tako da bi najsigurnije bilo da je ipak napustimo pre ovakvog raspleta. Glas ove kosmičke filozofije mogao se čuti već 1920. godine u samo-napisanom epitafu ruskog naučnika Konstantina Čiolkovskog (Tsiolkovsky), koji nam kaže da “čovek neće zauvek ostati na Zemlji; potraga za svetlošću i prostranstvom će ga naterati da probije granice atmosfere, ispočetka sasvim bojažljivo, da bi na kraju osvojio čitav svemir”*Kosmička filozofija Čiolkovskog predstavlja suprotnost Lovkraftovom kosmicizmu; ali takođe i “kosmizmu” Huga de Garisa, istraživača veštačke inteligencije, koji predlaže stvaranje bogu-sličnih mašina, uprkos uverenju da će njihovo upostavljanje da odvede u ‘rat sa giga-smrtnošću’ između starih i novih inteligencija.. Ovo je bio prvi bod u kaputu veoma različitih boja (dok god svaka boja predstavlja mrkli mrak svemira), a ovaj kaput trenutno nosi Elon Mask (Musk), čija kompanija SpaceX predstavlja prvu fazu u njegovom planu da kolonizuje Mars.

1110

Marinetijev auto nastavlja da ubrzava, ali sada je to Maskov Tesla, električni automobil koji bešumno promiče. Ono što Masku nedostaje u smislu kosmičke svesti Čiolkovskog, on nadoknađuje instinktom za preživljavanje, računajući da čovečanstvo ima veće šanse za opstanak ukoliko postane multiplanetarna infekcija, sa Marsom kao nultim pacijentom. Ako Maskovi planovi da kolonizuje Mars mnogima zvuče
kao naučna fantastika, to je delimično zato što mu je, kao i svim preduzetnicima, stvaranje sopstvene mitologije jednako značajno kao i stvaranje sopstvenog biznisa. A šta može imati veći mitološki naboj od osvajanja samog Boga Rata, planete čije crvenilo simboliše rubedo*Rubedo (crvenilo na latinskom) je četvrta, poslednja faza u Velikom Delu alhemije: stvaranje filozofskog kamena koji je sposoban da preobražava hemijske elemente. alhemijskog kimijskog venčanja, tačku u kojoj otkrivamo svoju istinsku prirodu? Ipak, mogućnost kolonizovanja drugih delova solarnog sistema jeste realna, i ona samo zvuči kao naučna fantastika zato što je naučna fantastika o tome govorila mnogo pre Elona Maska.

1111

Nije slučajnost da se mnogi ovde pomenuti autori pojavljuju i kao pisci fikcije, ili da su njihova polazišta ukorenjena u nekim ranijim pričama, naročito onima iz naučne fantastike i fikcije. Pisac Tomas Diš (Thomas Disch) istakao je da su metafore naučne fantastike još odavno inficirale našu svakodnevicu (The Dreams Our Stuff Is Made Of: How Science Fiction Conquered the World, 1998.) te da je naša postojeća tehnologija direktno inspirisana naučnom fantastikom – na primer, pronalazač mobilnog telefona Martin Kuper (Cooper) je bio pod uticajem zglobnog radija koji koristi Dik Trejsi (Dick Tracy), kao i uređaja za komunikaciju iz serijala Star Trek. Vilijam Gibson (William Gibson) iskusio je ovo više od većine, ističući da je budućnost njegovih romana počela da se stropoštava u sadašnjost do te mere da je na svoj rad počeo da referiše kao na “spekulativne romane veoma skore prošlosti pre nego na spekulativne romane budućnosti”*Iz intervjua koji je dao Wired magazinu 2012. godine. Više na: http://www.wired. com/2012/09/interview- with-william-gibson/.

10000

Kao i Gibson, svi ovde opisani pokreti odgovaraju na brzinu kojom putujemo kroz nepodnošljvu sadašnjost. Njihove politike su veoma različite ali na sličnost priča koje pričaju ne možemo a da ne gledamo sa podozrenjem. Zapadne kulture su od hrišćanstva nasledile dva bukvalna metoda nošenja sa nepodnošljivošću sadašnjosti: Uznesenje i Apokalipsu. Apokalipsa govori o kraju svega, često da bi se moglo početi iznova; dok nas Uznesenje diže visoko iznad ruševina tako
da možemo da gledamo dole dok se penjemo ka gore. Svaki od ovih pokreta ima svoju sopstvenu viziju apokalipse, a ta vizija određuje kako da se ponašamo sada, kako da osmislimo neku vrstu uznesenja da bismo se suočili sa nepodnošljivom sadašnjošću.

10001

Problem sa scenarijom apokalipse je što je prema skoro svakom metričkom pokazatelju razvojne ekonomije – stepen pismenosti odraslih, smrtnosti odojčadi, smrtnosti u konfiktima – bolje živeti danas nego u bilo kom drugom periodu istorije*Ovaj podatak izneo je Čarls Keni (Charles Kenny) iz Centra za globalni razvoj u svom članku The Best Year in History for the Average Human Being iz 2015. godine. Međutim, na njegovu žalost i dalje ne postoji nešto takvo kao što je prosečno ljudsko biće. Članak dostupan na: www.theatlantic. com/international/ archive/2015/12/good- news-in-2015/421200/. Statističar Hans Rosling (Don’t Panic – How to End Poverty in 15 years, 2015.) i ekonomista Maks Rozer (Max Roser, ongoing, Our World in Data) posvetili su svoje karijere pomeranju narativa sa medijskog fokusa na katastrofama ka realnosti koja govori da živimo u vreme prosperiteta bez presedana; Stiven Pinker (Stephen Pinker) je ubeđen da nasilje u ljudskoj civilizaciji neprestano opada, i da je vreme u kome živimo vreme do sada neviđenog mira (The Better Angels of our Nature, 2011.). Ovo je gorka pilula za progutati, naročito za neke od nas koji naslućujemo apokalipsu; ali dobra vest je da ova vrsta optimizma ipak ne znači da klimatske promene nisu stvarne, da tehnološka singulanost ne stiže, niti da ne ubrzavamo u pravcu političke propasti.

10010

Ono što ovakva viđenja zaista znače je da su društvene, ekonomske i tehnološke promene koje se dešavaju svuda oko nas postale brže da naše sposobnosti da ih razumemo, ostavljajući nas zaglavljene u slici sadašnjosti koja stvarnost ne reflektuje ispravno. Na primer: nakon dekolonijalizacije, Zapad je razvio neuzdrmano uverenje da je afrička ekonomija narativ neprestanog i neumitnog neuspeha, ali skorašnja istraživanja sugerišu da ovaj neuspeh predstavlja statistički artefakt koji “važi samo ako ignorišemo 50-te, 60-te, 70-te, sve do 90-tih i 2000-tih” (Morten, 2015. Africa: Why Economists Get It Wrong). Statistika je uvek podložna sumnji, i merenje je forma magije, ali ipak afričke zemlje i dalje štancuju obrazovane mlade ljude u ekonomije u kojima za njih nema posla, što je naravno slučaj i sa Evropom, i njihov ekonomski napredak vezan je prevashodno za mreže međunarodne trgovine koje izvoze robu – ili ljude. Migranti pristižu na evropske plaže noseći mobilne telefone, i mi smo iznenađeni kada čujemo našu demografsku i tehnološku budućnost kako nam traži šifru za wi-fi.

10100

Ovde opisani pokreti i pristupi su relativno mali u smislu brojnosti, ali nam ipak obezbeđuju uvid, vrstu instrukcije. Oni su predstavljeni kao iskustvo preobraćanja, oni predviđaju Apokalipsu, i pozivaju svoje zagovornike da povedu civilizaciju prema Uznesenju. Zadatak prosvećenih je da brinu o nama ostalima na tom putovanju; Berardijevim rečima, oni imaju ulogu da “izađu u susret onim [beznadežnim, depresivnim i panikom obuzetim] ljudima, brinući o njihovom ludilu, pokazujući im da put ka srećnom prilagođavanju jeste pri
ruci”. Možda je Marineti bio u pravu kada je svoj automobil usmerio ka estetskim radije nego ka političkim ciljevima, iako je politika, naravno, uvek ugrađena u estetiku. Nema načina da se pobegne nepodnošljivoj sadašnjosti, zato što se ona već strovalila u budućnost, ali ako ništa drugo, ove priče nam mogu odvratiti pažnju od pejzaža koji sve brže promiče sa druge strane prozora.

10101

U svojoj poslednjoj knjizi pre rane smrti, poltički naučnik Piter Mer (Peter Mair) napisao je da je postojeći model demokratske politike postao ispražnjen kako su masovne političke partije počele da odumiru (Ruling the Void: the Hollowing of Western Democracy, 2014.). Ove partije su bile vozila naših priča, govoreći nam da su stvari nekada bile bolje nego što su sada i/ili da će biti bolje u budućnosti. Kada Srnik i Vilijams (Srnicek & Williams) kažu da “levica ne može niti da ostane u sadašnjosti niti da se vrati u prošlost” (Inventing the Future, 2015.), oni su samo delimično u pravu, zato što ovde pomenuti pokreti sugerišu da čak ni u budućnost više ne možemo da se vratimo. Kako su se prošlost i budućnost stropoštale u sadašnjost, i levica i desnica potčinile su se politici sadašnjosti; a oblik ove nove politike je nejasan, žestoko osporavan i u permanentoj beta verziji. Marinetijev tutnjajući automobil sada su samo-vozeća kola, koja čekaju na nekoga – bilo koga – da prezume volan.

GOTO 0

 

 

Literatura

  1. Barbrook, Richard and Cameron, Andy (2007) The Californian Ideology. Dostupno na: http://www.comune.torino.it/gioart/big/bigguest/riflessioni/ californian_engl.pdf

  2. Barlow, John Perry (1996) A Declaration of Cyberspace Independence. Dostupno na: https://projects.eff.org/~barlow/Declaration-Final.html
  3. Berardi, Franco (2009) The Post-Futurist Manifesto. Dostupno na: http://www.generation-online.org/p/fp_bifo5.htm

  4. Berardi, Franco (2009) Futurism and the reversal of the future. Dostupno na: http://www.generation-online.org/p/fp_bifo8.htm

  5. Berardi, Franco (2009) Communism is back but we should call it the therapy of singularisation. Dostupno na: http://www.generation-online.org/p/fp_bifo6.htm

  6. Borsook, Paulina (2001) Cyberselfish: Ravers, Guilders, Cyberpunks, And Other Silicon Valley Life Forms. Dostupno na: http://digitalcommons.law.yale.edu/yjolt/ vol3/iss1/1/

  7. Bostrom, Nick (2005) The Fable of the Dragon-Tyrant. Dostupno na: http://www.nickbostrom.com/fable/dragon.html

  8. Disch, T. (1998) The Dreams Our Stuff Is Made Of: How Science Fiction Conquered the World. Simon & Schuster: New York.

  9. Hine, Dougals and Kingsnorth, Paul (2009) Uncivilisation: The Dark Mountain Manifesto. Dostupno na: http://dark-mountain.net/about/manifesto/

  10. Jerven, Morten (2015) Africa: Why Economists Get It Wrong. London: Zed Books.
  11. Land, Nick (2013) Re-Acceleration. Dostupno na: http://www.xenosystems.net/ re-accelerationism/

  12. Land, Nick (year unknown) The Dark Enlightenment. Dostupno na: http://www.thedarkenlightenment.com/the-dark-enlightenment-by-nick-land/

  13. Le Guin, Ursula (1980) The Language of the Night: Essays on Fantasy and Science Fiction. Ultramarine Publishing: New York.

  14. Mair, P. (2014), Ruling the Void: the Hollowing of Western Democracy. London: Verso Books.

  15. Marinetti, Filippo Tommaso (1909) The Manifesto of Futurism. Dostupno na: http://www.italianfuturism.org/manifestos/foundingmanifesto/

  16. Pinker, S. (2011) The Better Angels of our Nature. New York, NY: Viking.

  17. Rosling, H. (2015) Don’t Panic – How to End Poverty in 15 years. Dostupno na: http://www.gapminder.org/videos/dont-panic-end-poverty/

  18. Roser, M. (ongoing) Our World in Data. Dostupno na: http://ourworldindata.org
  19. Srnicek, N. and Williams, A. (2015) Inventing the Future. London: Verso Books.
  20. Thiel, Peter (2009) The Education of a Libertarian. Dostupno na: http://www.cato-unbound.org/2009/04/13/peter-thiel/education-libertarian

  21. Ulam, Stanislav (1958) John von Neumann 1903-1957, American Mathematical Society