Na preseku rase i klase u kapitalizmu: rob i imigrant

Maja Kantar

Jedno od prvih pitanja koje pada na pamet kada se razmatra koncept rase u savremenom kontekstu bila bi objektivnost. Da li je moguće potpuno objektivno govoriti o rasi? Pravo bi ovde svakako dalo pozitivan odgovor, imajući u vidu da je tu objektivnost osnovni postulat. Ipak, dosta toga ostaje nedorečeno u pravnom tretiranju rase. Kada pravo teži neutralnosti, da li to automatski znači da je objektivno? Dalje, da li je objektivno isto što i pravedno? Osim toga, treba li u tretiranju društvenih pitanja slepo slediti pozitivističku naučnu normu objektivnosti? Rigidna norma objektivnosti koja je karakteristična pozitivističkom pristupu u prirodnim naukama savršeno se odnosi na matematiku, fiziku ili hemiju: običnim posmatranjem kretanja tela u prirodi, Njutn (Newton) je ispravno zaključio da postoji sila gravitacije kojoj su podložna sva fizička tela na svetu. Međutim, kada obično posmatranje osobe tamnije i osobe svetlije puti dovede do zaključka o postojanju rasne razlike koja implicira superiornost jedne, odnosno inferiornost druge rase, jedino što je ovde ispravno bila bi konstatacija da je ovaj zaključak pogrešan. U društvenim pitanjima kontekst je ključan, nekada i važniji od teksta samog, a slepa primena pozitivističke norme objektivnosti često sakriva istinu, umesto da ukaže na nju. Drugim rečima, iako živimo u vremenu pravno ukinute rasne diskriminacije, ova diskriminacija je i dalje na snazi, a činjenica da postoje zakoni protiv diskriminacije ili međunarodne konvencije o ljudskim pravima, ne znači ništa u materijalnoj realnosti.

 

Kažu nam da živimo u post-rasističkom vremenu. Na isti način na koji je tvrdnja o post-ideološkoj sadašnjosti u stvari vrhunski proizvod ideologije, tako je i post-rasistička tvrdnja ultimativno rasistička jer negira svu patnju koju proizvodi savremeno rasno ugnjetavanje. Formalno-pravno napuštanje rasističkog kolonijalnog diskursa ne znači da taj diskurs nije i dalje na poziciji moći i da ne proizvodi društvenu realnost. Jedan od omiljenih argumenata apologeta post-rasističkog doba svakako je bio izbor Baraka Obame (Barack Obama) na mesto predsednika Sjedinjenih Američkih Država: ako crnac može da postane predsednik, to je dovoljan dokaz da je gotovo sa rasizmom. Ovaj površan pristup problemima rasne nejednakosti u Sjedinjenim Državama samo svedoči o kratkovidom i štetnom karakteru pozicija koje ga zagovaraju, kako liberalnih tako i konzervativnih, jer čak i u svom najreformističkijem dosegu, ove pozicije traže promenu koja će obezbediti da stvari ostanu iste. Namerno zenemaruju činjenicu da Obamina boja kože ili njegovo ime nemaju nikakve veze sa prevazilaženjem drugorazredne građanske pozicije u kojoj živi većina Afro-Amerikanaca. Štaviše, on uopšte nije “brat” jer ne pripada toj klasi i ne služi njenim klasnim interesima. Klasa kojoj on pripada, na osnovu koje je njegov izbor za predsednika uopšte bio moguć, je ista ona vladajuća elita koja tako revnosno brani vrednosti bele suprematije, korporativizma i kapitalizma u SAD-u, a diskurzivna moć ovih vrednosti proizvodi očuvanje privilegija vladajuće klase, čime se začarani krug zgodno zatvara. Ponovo je kupljen socijalni mir, pošto ovaj klasni interes nosi crnu masku i vodi se radničkim sloganima – kako podseća Tarik Ali (Tariq Ali), Yes We Can je bio slogan pokreta Ujedinjenih poljoprivrednih radnika iz 1970-tih godina (Ali, 2010, str. 23-28). Tako da uopšte ne čudi to što spoljna politika Obamine administracije apsolutno nije skrenula sa puta imperijalizma i intervencionizma, kao ni to da njegova unutrašnja politika nije predstavila nikakvu alternativu trendu neo-liberalnog napada na društvene potrebe, pogotovo potrebe onih najmarginalizovanijih. Stavljanje crne maske na rasizam, ili suknje na seksizam, može samo da govori o kamuflažmom potencijalnu dominantnog sistema, i to je sve.

 

Može delovati indikativno, ili samo kao koincidencija, to što u uvodu poglavlja o odnosima rada i kapitala, u „Nadnica, rad i kapital“, Marks (Marx) polazi upravo iz perspektive rase:

 

“Samo pod određenim uslovima on [crni čovek] postaje rob. Mašina za obradu pamuka je mašina u kojoj se obrađuje pamuk. Samo pod određenim uslovima ona postaje kapital. Istrgnuta od tih uslova, ona je ništa manje kapital koliko je zlato po sebi novac, ili koliko je šećer cena šećera.” (Marx, 1933, str. 28)

 

Kako ovaj esej razmatra rasu iz konteksta trenutnog društveno-ekonomskog sistema, kapitalizma, razumevajući rad kao drugost kapitala (drugost koja je ujedno i naličje istog novčića), stiče se utisak da je rasa često bila simbolički uposlena kako bi sačuvala prednost kapitala nad radom. Baš kako podseća Ajan Lopez (Ian Lopez), u „Društvenoj konstrukciji rase“, koncept rase treba da se razumeva kao „sui generis društveni fenomen“ (Lopez, 1994, str. 165). Ne postoje naučni (biološki ili genetički) dokazi za rasističke tvrdnje. Rasa je društveni konstrukt, to je aksiom, a ideja o tri rase je ništa više od rezultata eurocentričnog kolonijalnog obrazovanja. Štaviše, kao socijalni konstrukt, rasa je integralni deo sveukupne društvene strukture koja podrazumeva i klasne odnose i pitanja roda (Lopez, 1994, str. 165-169). Drugim rečima, ne možemo govoriti o rasi a da ne govorimo o ugnjetavanju (ili o privilegiji sa druge strane). Imajući ovo na umu, važno je uočiti da je rasa i relacioni konstrukt, kao i moć. Zato je za svaki pokušaj kritičkog sagledavanja ovog ugnjetavanja neophodno da se propituju procesi rasne fabrikacije (konstruisanja rase) i načini na koji se oni izvode. Iz tog razloga, ovde će biti sagledana rasijalizovana klasna represija, jer uvek imamo na umu da je „postojanje klase koja ne poseduje ništa drugo ostim sposobnosti da radi, neophodna pretpostavka kapitala“ (Marx, 1933, str. 30).

 

*****

 

Presek rase i klase verovatno je najuočljiviji u figuri roba jer „su kroz ropstvo, rasa i ekonomska dominacija čvrsto spojene“ (Harris, 1995, str. 278). U klasičnom kolonijalnom narativu, rasijalizovani drugi je ideološki potpuno dehumanizovan, tako da se napredne ideje racionalizma i univerzalnih ljudskih prava, koje su cvetale u Evropi tokom ere prosvetiteljstva i kolonijalnih osvajanja, na tu drugost jednostavno ne odnose. Domorodačka radna snaga je, dakle, komodifikovana i svedena na nivo običnog alata, bivajući tako izložena ključnoj komponenti Zapadnog kolonijalnog poduhvata – utlimativnoj eksploataciji – koja ima kolosalnu ulogu u uspostavljanju kapitalističkog sistema u celini. Na tom tragu, Di Boa (Du Bois) piše u „Crnoj rekonstrukciji“,

 

“Crna radna snaga postala je kamen temeljac ne samo socijalne strukture (američkog) Juga, več i Severne proizvodnje i trgovine, engleskog industrijskog sistema, evropskog trgovinskog poslovanja, kupovine i prodaje u svetskim razmerama; novi gradovi izgrađeni su na plodovima crne radne snage…” (Du Bois, 1966, str. 5)

 

Ideološki konstrukt utemeljen na kolonijalnom binarizmu inferiornosti i superiornosti – klasični kolonijalni rasizam – pokazao se kao veoma spretan instrument za legitimizaciju kolonijalne pljačke i porobljavanja. Tako je tokom ranijih faza, prvobitne kolonijalne akumulacije, ova ideologija interpretirana kroz religiozne narative pod-ljudskih domorodaca, dece biblijskog Hama koja su rođena da bi bila robovi i bojom kože označena kao takva. Kasnije, u periodu koju počinje sa merkantilističkim kapitalizmom na dalje, preko svrgavanja apsolutističke monarhije kao dominantnog oblika državnosti i uspona buržoazije i nacionalne države, isti narativ urođeničke inferiornosti opstao je, delimično sekularizovan, ali jednako efikasan i vidno ukorenjen u kulturalnoj sferi popularne književnosti, političkom diskursu i obrazovanju. Dakle, koncept rase koji je neizostavan deo ekonomske prinude kapitalističkog sistema, oduvek je bio „uslovljen ekonomskim imperativima, ali predstavljen kroz kulturne agense: religiju, književnost, umetnost, nauku, medije, itd.“ (Sivanandan, 2001, str. 3). Kolonijalna uprava bila je jednako važna za obezbeđivanje kako ideoloških tako i praktičnih uporišta za dalji razvoj kapitalizma. Lokalna radna snaga u kolonijama bila je neophodna za izvlačenje ogromnog prirodnog bogatstva koje se nalazilo duž celog kolonijalnog poteza od Afrike do Amerike, npr. zlata i srebra ključnog za ekspanziju novčane ekonomije u Zapadnoj Evropi; takođe je bila i osnova plantažnih ekonomija koje su postavljene u kolonijama širom sveta, posebno u Amerikama i Indiji. Sve ovo omogućilo je početak industrijske revolucije u Evropi, istorijski trenutak koji je najavio modernu fazu kapitalizma i na scenu uveo novo-oslobođenu (od kmetstva) evropsku radničku klasu – proleterijat.

 

Značaj crne radne snage za razvoj industrijskog kapitalizma podvlači i Erik Vilijams (Eric Williams) kada govori o profitu koji je kolonijalna Britanija ostvarila u triangularnoj trgovini sa kolonijama Afrike i Novog Sveta, a koji su „uspostavili jedan od glavnih tokova za akumulaciju kapitala u Engleskoj koja je finansirala industrijsku revoluciju“ (Williams, 1994, str. 52). Rasistički narativ o robovskoj inferiornosti išao je rame uz rame sa razvojem kapitalizma kako bi se obezbedila što jeftinija radna snaga i, možda još važnije, kako bi se rad pretvorio u robu kojom se trguje.

 

Pri kontekstualizaciji rasističkog konstrukta kao ekonomskog derivata, Sjedinjene Države deluju kao veoma značajno područje. Treba uvek imati na umu da je to mesto gde je kolonijalna Evropa prebacila svoje kapitalističke institucije kompletnije nego igde drugde, tako uspostavljajući jednu moćnu kapitalističku formu, inicijalno baziranu na eliminaciji lokalnog domorodačkog stanovništva i plantažnoj ekonomiji sa uvezenim afričkim ropstvom (Rodney, 1973, str. 97). Ponovo pada na pamet Di Boa, pionir američkog socijalizma, jer je jedna od ključnih lekcija njegovog opusa upravo izravnost korisnosti rasističkog narativa kapitalu, kroz uspostavljanje unutrašnjih podela američke radničke klase. Njegov opis univerzalnog stanja radničke klase može se razumeti i iz današnje perspektive:

 

Šta je to značilo, biti rob? Da li se to odnosi na nezamisliva tlačenja: okrutnost, degradaciju, bičevanje i izgladnjivanje, apsolutnu negaciju čovečnosti; ili, naprotiv, na običnog radnika širom sveta, koji robuje deset, dvanaest, četrnaest sati dnevno, bez dovoljno hrane, koji je svojim fizičkim potrebama prinuđen da radi ovo, a ne ono, kome je ograničeno kretanje i uskraćene mogućnostima; i kažemo, i ovde se nalazi rob nazvan ‘slobodnim radnikom’, a ropstvo je samo stvar naziva. (Du Bois, 1966, str. 9)

 

Kako je onda moguće da, uprkos zajedničkoj prezrenosti, evropska radna snaga, koja je imigrirala u Ameriku tokom industrijalizacije, nije shvatila, čini se do danas, da je „emancipacija čoveka emancipacija rada, a emancipacija rada oslobađanje upravo ove većine radnika koji su druge boje kože“ (Du Bois, 1966, str. 16)?

 

Uprkos evidentnoj zajedničkoj borbi, klasna solidarnost bila je sve nedostižnija. Osim činjenice da, u okviru svog odnosa sa kapitalom, rad ne može nikada biti slobodan, ova obmana bila je moguća upravo zbog toga što je evropsko radništvo pratilo i usvojilo logiku kapitala, koja je i njih same učinila žrtvama bele suprematijske ideologije. Ideja o mogućnosti siromašnog čoveka da dosegne bogatstvo i uspinjajuću klasnu mobilnost, elementarni koncept američkog sna sa konkurencijom kao temeljnim principom, bila je prva prepreka ne samo međurasnoj solidarnosti, već i ujedinjenoj radničkoj borbi. Čak su i radnički sindikati, rani socijalistički pokret u Americi, posmatrali crnu radnu snagu kao rivala i pretnju. U slučaju njihovog oslobođenja od ropstva povećala bi se konkurencija na tržištu rada; cena belog rada bila bi smanjena, a to prosto nije u saglasnosti sa ‘radi i obogati se’ idejom. U međuvremenu, rastistički narativ vrhovne belosti služio je kao sredstvo pacifikacije bele radne snage, obzirom da je ublažavao potencijalni klasni sukob, pa su „beli radnici smatrali da imaju više toga zajedničkog sa buržoazijom nego sa drugim radnicima koji su crni“ (Harris, 1995, str. 184).

Zar sve ovo ne zvuči prilično savremeno i prilično poznato? Nije li upravo slučaj da u savremenim Sjedinjenim Državama i Evropi anti-imigrantska, neo-liberalna politička struja konstantno ponavlja „Oni će uzeti naše poslove!“? I nije li takođe slučaj da je radnička klasa ponovo najenergičniji lakmus papir ove ideologije? Retorički manevar dominantnog diskursa, odnosno prelaz od roba ka ‘crncu’ koji je bio preduslov održanja sistema koji zahteva podređenu, eksploatisanu klasu, a koji je bio dosigao takav nivo istorijskog razvoja da je cena robovskog rada (tj. održavanje robova) postala previsoka za proizvodnju, upravo je i podstakao ovu promenu označitelja kako bi sve nastavilo da funkcioniše kao i obično. Zvanična pobeda abolicionista, ozvaničena donošenjem odgovarajućih pravnih akata, prvo u imperijalnoj Britaniji 1833, a zatim i u SAD nakon građanskog rata 1865, koincidiraju (ne slučajno) sa promenom jezika i transformacijom sistema proizvodnje odnosno nastankom modernog kapitalizma. Kako je rob formalno nestao, reč je morala biti izbačena iz zvaničnog diskursa, iako je u realnosti ropstvo nastavilo da postoji u istoj ili donekle izmenjenoj formi. Osim toga, koncept rase kao boje i rasijalizovane drugosti i dalje je bio prihvatljiv, čak i unapređen do nivoa medicinskih i antropoloških nauka, te je ‘crnac’ postao savršena zamena za roba. Na ovaj niz bih dodala još jednu figuru i rekla bih da je isti manevar izveden u savremenom kapitalizmu gde je rob kao boja zamenjen imigrantom kao kulturom.

 

*****

 

Istorija migracija usko je vezana za istoriju rada. Teško je kategorizovati robove kao imigrante, iako su teoretski oni to bili, obzirom da se njihovo migriranje odvijalo na direktno prinudnoj osnovi, kao i zbog činjenice da su bili potpuno dehumanizovani. Tako da je ugovorni rad, tj. ugovorni nadnični rad, koji je počeo da se razvija oko perioda ukidanja ropstva u imperijama, polovinom XIX veka, i koji je bolje odgovarao kapitalu jer se ispostavilo da je takvo radništvo jeftinije od izdržavanja robova, proizveo prvi oblik modernog radnika migranta. Ugovori su podrazumevali masovne migracije radnika iz Indije, Kine, Afrike i Jugo-istočne Azije u kolonije koje su uvozile radnu snagu. Pod istim radnim aranžmanom mase siromašnih evropljana, većinom iz Britanije, Francuske, Nemačke, Rusije i Italije, emigrirali su u Novi Svet, gde bi radili za poslodavca za kojeg bi ih vezao ugovor, nakon čijeg isteka bi bili slobodni da slede američki san. Također su se selili i u ostale nastalne kolonije, Novi Zeland, Kanadu i Australiju. To je taj “slobodni rad” koji spominje Di Boa kada kaže da je ropstvo samo stvar naziva. Kako ističe Robin Koen (Robin Cohen) u svom radu o migracijama, ti radnici su bili „slobodni samo u onoj meri u kojoj nisu bili posedovani, kupovani i prodavani“ (Cohen, 2006, str. 40), u svakom slučaju njihovo materijalno stanje bilo je jednako mizerno kao robovsko. Takođe, industrijalizacija zemalja evropskog centra, Britanije, Nemačke/Pruske i Francuske, zahtevala je uvoz radne snage iz okolnih područja, uglavnom sa Istoka. Kasnije, sa krajem Drugog svetskog rata i drugim talasom uvoza radništva koji je trajao oko 30 godina, ovoga puta u cilju revitalizovanja ratom razorenih evropskih ekonomija, imigranti iz kolonija, mahom sa Juga, masovno su stizali u Evropu. Negde u isto vreme, i iz istih razloga, uvoz radne snage odvijao se i u Sjedinjenim Državama, najčešće iz područja južno od granice, npr. Brasero (Bracero) program za meksičke poljoprivredne radnike.

 

Dok govori o funkciji migrantske radne snage u posleratnoj Evropi, Koen naglašava da je jedna od njenih uloga bila i popunjavanje praznine na sekundarnom tržištu rada, koju lokalna radna snaga nije bila spremna da popuni po tako niskoj ceni. Ali kako su brojevi rasli i imigranti postajali sve vidljiviji kao grupe u novim domovinama, npr. Turci u Nemačkoj, Indijci i Pakistanci u Britaniji, Alžirci i Senegalci u Francuskoj, „imigranti, pogotovo oni iz ne-belačkih zamalja, ubrzo su postali žrtve prezira i ksenofobije“ (Cohen, 2006, str. 47). Nakon ekonomske krize 1970-tih usledio je vrtoglavi pad evropskih ekonomija, propraćen masovnim izvozom kapitala u novo-industrijalizujuće ekonomije Trećeg sveta, kao i porast nezaposlenosti. Ovi događaji zaustavili su uvoz radne snage i ujedno su zaoštrili neprijateljstvo prema novim imigrantima.

Usled ovih okolnosti, velikom broju radnika migranata uskraćeno je pravo punog državljanstva u zemljama evropskog Zapada, čak i ukoliko su posedovali svu neophodnu dokumentaciju i radne dozvole, pa se tako princip “oporezivanja bez predstavljanja” (taxation without representation) još jednom uspostavio, kao da se prethodno iskustvo crnaca u Americi nikada nije dogodilo. *  Nakon zvaničnog ukidanja ropstva u Sjedinjenim Državama, bivši robovi postali su, u najboljem slučaju, ugovorom vezani nadnički radnici. Osim toga postali su i slobodni građani koji, kao i svaki drugi slobodan građanin, učestvuju u poreskom sistemu države. Sa druge strane, pobeda za politička prava (glasanje i učestvovanje u političkoj areni) nije bila ni na vidiku,  a ta borba trajala je, kao što znamo, još punih 100 godina nakon građanskog rata. Iako formalno sobodni građani, crno stanovništvo bilo je marginalizovano i udaljeno od političkih aktivnosti najčešće usled nepismenosti i siromaštva zbog kojih je bilo nemoguće zadovoljiti tadašnje novčane i obrazovne norme koje su zahtevale vlade većine država američkog Juga. U „Crnoj Rekonstrukciji“, Di Boa definiše ovu pojavu kao oporezivanje bez političkog učešća. Nekih sto godina ranije, isti slogan (no taxation without representation) oslikavao je i središnji motiv za izbijanja Američke revolucije, kojom su stanovnici Novog Sveta započeli svoju borbu za nezavisnost od Britanske imperije. Borba za državljanstvo i sistematsko isključivanje koje je stajalo na putu imigrantima da dobiju politička prava u svojim novim domovinima, potvrđeni su kroz narativ o drugosti sa istim ciljem kao i u onom prethodnom, za vreme klasičnog kolonijalizma, sa ciljem opravdanja nejednakosti. Koen ovog radnika ne-građanina naziva helot, figurom neophodnom za reprodukciju kapitalističkog sistema:

 

“Ako ovo posmatramo sa pozicije ‘logike kapitala’, vidimo sistemske zahteve za stalnim prilivom podređenog rada – rob, ugovorni radnik, prinudni radnik, radnik ne-državljanin, ilegalni, kolonijalni radnik, radnik iz Trećeg sveta ili radnik iz neke od bivših socijalističkih država… Ne samo da je ovako obezbeđena korisna zaliha jeftine radne snage koja može u bilo kom momentu biti uvedena u prouzvodnju (i izbačena iz iste)… ova zaliha ujedno je i vršila funkciju klasične ‘vojne rezerve’. Oni radnici koji su se nalazili u aktivnom radnom odnosu, bili bi disciplinovani samom činjenicom da potencijalno mogu biti zamenjeni helotima, ili da njhova radna mesta mogu biti prebačena u neko od područja sa jeftinom radnom snagom.” (Cohen, 2006, str. 60)

 

I baš kao u prethodnoj epohi, gde je eksploatacija počivala na ideloškom mehanizmu rasizma kroz boju kože, ova ima svoju sopstvenu ideologiju ‘novog rasizma’. Etijen Balibar (Etienne Balibar) ističe kako je savremeni rasizam potpuno fokusiran na anti-imigracionu agendu. Tako da “imigrant”, u kojeg je upisan deo sveta iz kojeg dolazi, zamenjuje “crnca” iz prošlih vremena. Označitelj je promenjen ali označeno je netaknuto – „rasizam kao razlika ili razlikovanje dogurano do drugosti koja vodi isključenju“ (Balibar, 2005, str. 19). Osnovni mehanizam funkcionisanja novog rasizma isti je kao oduvek – razlika, ali ovoga puta nije bazirana isključivo na boji kože jer su biološke i naučne rasističke tvrdnje vremenom napuštene. Trenutno, razlika operiše na nivou kultura i različitih civilizacija koje su u međusobnom sukobu i koje, ukoliko dođu u međusobni kontakt, neminovno stvaraju konflikt ili jednostavno jedna apsorbuje i degeneriše drugu. Upravo je ovo tačka uvida u prelaz koji se desio „sa jezika biologije i evolucije na jezik istorije i kulture“ (Balibar, 2005, str. 27). Naš savremeni trenutak karakteriše ova zamena “rase” za “kulturu” iako logika diskursa ostaje nepromenjena. Stari kolonijalni koncepti superiornosti/inferiornosti reprodukovani na trenutnoj binarnoj relaciji Zapad-Istok (Sever-Jug), se svakodnevno manifestuju u predstavama varvarskog, necivilizovanog, stranog, neljudskog drugog koje se odnose na imigrante sa Istoka ili Juga, na čoveka koji je pridošlica čak i ako je došao pre 30 godina, na ženu čija su deca rođena u datoj državi. Na ovaj način kultura postaje inherentna, tako da imigrant zauvek ostaje imigrant. Takođe, kultura je naturalizovana pa ima isti operativni status koji je nekada pripadao isključivo rasi – predstavljena kao prirodna razlika implicira da su na njoj bazirana podređenost i nejednakost takođe prirodne. Dakle, imigrant ne mora biti crn da bi bio rasijalizovan jer je kultura zauzela mesto boje kože, a kao rezultat toga danas imamo svojevrsni “rasizam bez rase”.

 

*****

 

Ono što ovaj diskurs proizvodi je ista vrsta esencijalnog Drugog koja je kontinuirano prisutna u svakoj epohi istorije kapitalizma i koja funkcioniše kao čuvar (uvek) trenutnog stanja stvari. Esencijalni Drugi je, stoga, pasivni objekat ispitivanja, proučavanja, predstavljanja, kao i aktivni subjekat pretnje. Upravo zbog toga je ovaj rasistički diskurs toliko neophodna komponenta mobilizacionog nivoa desničarskih politika: treba da se borimo protiv drugog, da ga izbacimo, deportujemo, poništimo. Ali kontradikcija leži u činjenici da ova drugost nije samo spoljašnja već i unutrašnja, konstitutivna za bilo koje sopstvo jer „bez te ‘drugosti’ ne bi bilo moguće civilizovanje samog sebe“ (Balibar, 2005, str. 30). Svi ideološki aparati konstitutivni za pojam rasizma, a svode se na jednu te istu stvar (sa suptilnim kozmetičkim promenama iz boje u kulturu), na delu su u svetu baziranom na globalnom kapitalističkom tržištu, u kojem su sve komponentne na toliko različitih nivoa i načina međusobno povezane i zavisne da globalnost ne ostavlja prostor nikakvoj spoljašnosti. Zbog toga je i konačno isključenje drugog, paradoksalno, unutrašnje. Mesta izbacivanja su, dakle, unutar sistema i formiraju geta, enklave i slične vakuume prostorno podeljene egzistencije.

 

Izbeglica današnjice savršeno presonifikuje ovu isključenost. Uoči još jedne godine “izbegličke krize”, prezreni sa Juga i Istoka sakupljaju se pred zidinama tvrđave Evrope i tretirani su, ponovo, kao forma pod-ljudskosti koja se biopolitički registruje, premešta, deportuje i zadržava. Kao da u figuri izbeglice možemo videti ultimativno isključenje i, na neki način, ultimativnu eksploataciju. Kao drugost kapitala, izbeglica je sada pod-radnička kategorija, a njena komodifikacija kroz nekropolitičke mehanizme dovodi je čak i ispod nivoa roba jer je predstavljena kao objekat beskoristan kapitalu. Pritvorni kampovi niču širom Evrope, od Lampeduze do Kalea, od Morije do Jarls Vuda. Konstrukt ilegalnog imigranta u sebi neguje kolonijalnu strategiju dehumanizacije i, istovremeno, otkriva perfidno lice modernog kapitalizma. Posedovanje sposobnosti za rad, u najboljem slučaju, jedna je od osnovinih karakteristika savremenih imigranata. U suprotnom, ukoliko se nalaze na drugoj strani kapitalističkog spektra, ne nazivaju se imigrantima već stranim investitorima ili kosmpolitskim profesionalcima.

 

Na kraju, treba spomenuti i široki opus koji je na temu rase proizvela teorija kulture, a koji nije isključivo vezan za klasu, kao i kritiku “ekonomizma” koja se vezuje uz marksističku analizu ovih tema. Ti uvidi su po mnogo čemu vredni pažnje, ali nisu izloženi u ovom tekstu jer je ovde upravo reč o tom jednom aspektu – sponi rase i rada. Međutim, mnogo toga još može i treba biti rečeno, između ostalog treba naglasiti da, iako vrši direktnu ekonomsku funkciju, rasa je ujedno politička kategorija, pa joj se kao takvoj može pristupati iz različitih kritičkih uglova od kojih mnogi nisu isključivo ili direktno ekonomski. Takođe, dimamika kapitalističke proizvodnje i potrošnje se vidno menja munjevitom brzinom, a klasna podela u savremenom svetu postaje sve više nijansirana jer, naravno, rad nije jedino mesto gde se stvaraju kompleksni politički odnosi među ljudima. Imajući sve to u vidu, kao opšti utisak ostaje ideja da se društveno i politički rekonstruiše rasa i ideološki posao koji je do sada ostvario „osiguranje i očuvanje raznih formi rasijalizacije koje karakteristišu kapitalistički razvoj“ (Gilroy, 1995, str. 38). Dakle, uz prisećanje na težnju crnih socijalista da objasne “kakav je to osećaj biti problem”, zaključak je da nam je neophodno suštinsko ukidanje kapitalističkih odnosa koji uporno stvaraju probleme.

 

Literatura

Ali, Tariq (2010) The Obama Syndrome. London: Verso.

Balibar, Etienne (2005)  Difference, Otherness, Exclusion. Parallax 11.1, pp. 19-34.

Cohen, Robin (2006) Migration and its Enemies: Global Capital, Migrant Labour and the Nation-State. Aldershot: Ashgate Publishing.

Du Bois, W. E. B. (1966) Black Reconstruction in America. London: Frank Cass & Co. LTD.

Gilroy, Paul (1995) There Ain’t No Black In The Union Jack. London: Routhledge.

Harris, Cheryl (1995) Whiteness as Property in K. Crenshaw, N. Gotanda, G. Peller, and K. Thomas (eds.). Critical Race Theory: The Key Writings that Formed the Movement. New York: The New Press, pp. 276-291.

Lopez, Ian F. Haney (1994) The Social Construction of Race 29 Harv. C.R.-C.L.L. Rev. 1, pp. 163-172..

Marx, Karl (1933) Wage Labour and Capital. London: Martin Lawrence LTD.

Rodney, Walter (1973) How Europe Underdeveloped Africa. London:  Bogle-L’Ouverture Publications.

Sivanandan, Ambalavaner (2001) Poverty is the new Black. Race and Class 43.2. pp. 1-5.

Williams, Eric (1994) Capitalism and Slavery. University of North Carolina Press