Kako se postaje periferijom? Od jugoslovenske dezintegracije do “evropske integracije” Srbije

Aleksandar Matković

Za početak*Tekst je izvorno predstavljen na konferenciji “Europe Ahead!”, održanoj u Beogradu od 3. do 5. oktobra 2014. Godine, a potom objavljen u isteimenoj publikaciji (dostupnoj na https://europeahead.atavist.com/publication. Ovde je preveden u integralnoj verziji uz minimalne izmene. Reč je o predavanju nastalom na osnovu studije: Matković, A. “Čiji su naši dugovi?” – evrointegracija i liberalna ideologija, naknadno izdate u: Novi Plamen 6 (1-3): 121-127. Pomenuta studija se besplatno može preuzeti na: https://www.academia.edu/12187289/_%C4%8Ciji_su_na%C5%A1i_dugovi_evrointegracija_i_liberalna_ideologija, reći da Srbija postaje periferijom nije nipošto samorazumljiva stvar, kao što to naslov ovog teksta naizgled sugeriše. Lako se možemo zapitati nije li Srbija već na periferiji, ili tačnije, na polu-periferiji? Suprotno očekivanjima, u pitanju nije ništa od navedenog. Naprotiv, barem kada je reč o političkoj ekonomiji EU, Srbija se još uvek nalazi na putu da postane periferna država u punom smislu te reči. Zašto je to bitno, zbog čega je tako i na koji način se to može objasniti? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, prvo moramo da utvrdimo šta čini jednu periferiju: a da bismo u potpunosti ispitali položaj zemlje poput Srbije, njenu “perifernost” ne smemo uzeti kao naprosto datu, već je moramo sagledati kroz strukturne odnose koje ona uspostavlja sa drugim zemljama i nadnacionalnim telima poput EU.

Iako to u prvi mah može delovati jednostavno, ulozi su zapravo mnogo veći: pitanje gorepomenutih strukturnih odnosa tiče se prevashodno načina na koji funkcionišu osnovni ekonomski pokazatelji kao što su budžetski deficit*Budžetski deficit označava manjak budžetskih sredstava u odnosu na planiran iznos za tekuću godinu., strukturni deficit*Strukturni deficit je fiskalni deficit koji traje i “opstaje” uprkos anti-recesivnim merama i bez obzira na fazu poslovnog ciklusa. ili dug u odnosu na BDP*Odnos duga prema BDP-u (bruto domaćem proizvodu) jeste procenat bruto domaćeg proizvoda koji bi morao da se izdvoji za otplatu spoljašnjeg ili javnog duga (u zavisnosti od toga šta se izražava)., odnosno pitanja šta oni tačno prikazuju i na koji način – a od tog pitanja zavisi kako ćemo razumeti korene ekonomsko-političkih problema i samim tim, šta bi moralo da se uradi kako bi im se suprotstavilo. Premda može zvučati kao puka tehnikalija, ovo pitanje nije ni apolitično ni odvojeno od ideologije. Naprotiv, ono čini njenu okosnicu. Međutim, teško da ćemo daleko dogurati ako se u ovoj analizi držimo isključivo liberalne pozicije – jer, ako je verovati osnovnim premisama liberalizma, deficit i dugovi jedne države su samo i isključivo problem te pojedinačne države, i tačka. Ova formula je već dobro poznata, a njen najsvežiji primer su javni napadi Merkel na “lenje Grke”, kao i besomučno pisanje nemačke štampe u sličnom ruhu. Ipak, ne smemo zaboraviti da se ova vrsta govora ne završava samo na nivou medija, već da se ona, što je mnogo važnije, nastavlja i kroz samu evropsku*Iako nominalno podrazumeva  ekonomsku politiku EU, evropska ekonomska politika je u ovom tekstu tretirana kao “širi” pojam, čime se evropski ekonomski prostor zaista vidi kao “evropski” u tom smislu što ne obuhvata samo EU nego i celu Evropu. Ekonomija EU (kao što ćemo to videti kroz sam tekst) određuje ekonomije zemalja koje joj ne pripadaju i to ne samo u slučaju onih perifernih (prim. prev.) ekonomsku politiku, primera radi, kroz Sporazum o stabilnosti, koordinaciji i upravljanju – TSCG (2012) i njegovu čuvenu treću klauzulu poznatiju kao “Fiskalni pakt” koja ograničava budžetske deficite na 3% a strukturalne na striktnih 0.5% bruto domaćeg proizvoda. Ovo je merilo koje periferne države nisu ispunile, niti to uopšte mogu (dok sa druge strane, u poslednjih nekoliko godina u tome ne uspevaju ni Nemačka i Francuska, i prve su koje ga krše). Dakle, ukoliko se držimo liberalnog pristupa, završićemo u jednom empirizmu koji odnose centra i periferije uzima kao unapred date. Samo ako ispitamo ove odnose, sledeći njihove efekte, bićemo u mogućnosti da analiziramo unutrašnju strukturu jedne periferne države, a usput i da razbijemo neke od mitova koji je okružuju.

Dakle, sve gore navedeno jesu razlozi zbog kojih moramo odbaciti ideju “neoliberalizma u jednoj zemlji”, te se umesto toga fokusirati na načine na koje se ona nameće, gledano iz nešto šire perspektive. To takođe podrazumeva odbacivanje pojmova kao što su “sustižuća industrijalizacija” (obzirom da je jasno da se niti jedan proces industrijalizacije trenutno ne događa na periferijama) ili ideologija kao što je “Evropa sa dve brzine” koje objašnjavaju dugove i deficite kao svojstva pojedinačnih država. Naprotiv, ovi dugovi i deficiti nisu uzrok već posledica podele na centar i na periferiju. Budžetski deficiti i dugovi moraju biti izvedeni iz odnosa centra i periferije, a ne obrnuto. Biti periferija ne znači (samo) biti u potčinjenom položaju u odnosu na centar, već uključuje i procese kroz koji državna struktura jedne zemlje i njena unutrašnja organizacija bivaju preinačeni na takav način da više odgovaraju međunarodnoj podeli rada.

Struktura kredita

Da bismo valjano ispitali odnos Srbije prema Evropskoj uniji, ne smemo ostati na nivou već toliko pominjanih poglavlja Evropskih integracija ili slično, već se pre svega moramo fokusirati na kreditnu strukturu duga Srbije, a zatim i na carinske sporazume koji regulišu trgovinu između ova dva entiteta. Ovo su dva najvažnija faktora koja određuju unutrašnji oblik jedne periferne države u odnosu na evropsku ekonomiju i njen centar. Kasnije ćemo videti na koji način ova dva faktora podrazumevaju i promene u unutrašnjoj organizaciji države, i to kroz rekonceptualizaciju njene suverenosti sa jedne, i promene u unutrašnjoj organizaciji u smislu sopstvenih poreskih politika (koje utiču na različite delove stanovništva) i sopstvene pravne regulative (koja utiče na različite aspekte upravljanja radnom snagom, njenom produkcijom i reprodukcijom) sa druge strane.

Prvo, krediti. Nivo monetarne suverenosti Srbije velikim delom je određen “evroizacijom” njene kreditne strukture. Sledeći izolaciju devedesetih i povlačenje stranog kapitala iz zemlje, visoka kreditna zavisnost rasta dovela je do pada domaće valute sredinom prve decenije novog milenijuma. Tokom 2000. godine, Srbija je precenila svoju valutu, tj. vrednost dinara u odnosu na druge valute, što je praktično značilo da je domaći bruto proizvod (BDP) bio manji od vrednosti koja mu je bila dodeljena (potez koji je izazvao oštru debatu u srpskoj javnosti oko ispravnosti ovog i nekoliko drugih ekonomskih pokazatelja, te mišljenja o njihovom korišćenju u ideološke svrhe). U međuvremenu, domaće banke su zatvorene i primorane da bankrotiraju početkom 2000-tih, nakon čega je usledio “bankarski cunami”*Samary Catherine (2009) Capitalist crisis: Towards a Western /Eastern Europe Banking and Social Tsunami http://www.internationalviewpoint.org/spip.php?article1659 i najezda stranih kreditnih institucija. Međutim, tržište kredita je naglo usporilo nakon kraha Braće Liman (Lehman Brothers) 2008. godine i evropske krize koja je zatim usledila. Na lokalnom nivou, sporazumi u Bazelu, kojima je regulisano poslovanje evropskih banaka, takođe su delom odgovorni za povlačenje kapitala iz perifernih banaka. Ovim sporazumima banke su bile obavezane da povećaju iznos pasivnog kapitala (npr. u slučaju sporazuma Bazel III), čime je dostupnost komercijalnih i drugih kredita značajno smanjena. To je značilo da je Srbija nakon raspada Jugoslavije tj. Nakon što je izgubila svoje domaće banke i privatizovala svoju lokalnu industriju sa katastrofalnim posledicama*Postoje dva talasa privatizacije i dva modela: prema prvom, preduzeće u društvenom vlasništvu postaje državno vlasništvo da bi nakon toga bilo privatizovano, dok drugo, koje je sa sprovođenjem počelo uglavnom  nakon 2000. godine, podrazumeva davanje imovine zaposlenima kroz mehanizam kupovine akcija preduzeća. Ovo je međutim dovelo do novih protivurečnosti zato što radnici nisu,  i ni u kom slučaju ne mogu biti, dovoljno konkurentni u odnosu na stranog investitora, te lokalne partijsko- ili kriminalno-podržane kupce. Ovo je u nekim slučajevima dovelo do parničkih postupaka protiv države, kao npr. u slučaju fabrike lekova Jugomedija iz Zrenjanina, čiji se radnici, nakon deset godina, još uvek bore za očuvanje fabrike, odnosno rešavanje sporova oko njene privatizacije. Više o ovome u: Musić, Goran (2013) Radnička klasa Srbije u tranziciji 1988-2013. Rosa Luxemburg Stiftung, Beograd., postepeno morala da se okrene akumulaciji kamatnih potraživanja što je dovelo do stalnog porasta udela javnog duga u BDP-u. Učešće javnog duga dodatno je povećano nakon 2008., dostižući 58.1% u septembru 2013. (ovo je samo dolilo ulje na vatru na jedan podjednako loš faktor, a to je odnos i ovako zaduženog BDP-a prema spoljnom dugu – koji je tada iznosio 85.9%). Prema tome, polovina domaćeg proizvoda ostvarena je pomoću kredita koje je postajalo sve teže i teže nabaviti, što je praćeno praksom stvaranja novih dugova kako bi se otplatili stari. Međutim, nakon vezivanja dobijenih kredita za evro, Srbija je – kao i druge zemlje na periferiji izvan evropske monetarne zone – postala zavisna od njegove fluktuacije. Tri četvrtine srpskih kredita su denomirani ili indeksirani u stranim valutama, od čega 48% u evrima, 24.65% u dolarima, i samo 21.1% u srpskim dinarima (većinom sa varijabilnim kamatnim stopama). Ovo znači da je monetarna suverenost Srbije oslabljena do tačke u kojoj je trenutno bukvalno nemoguće da izvrši devaluaciju sopstvene valute i da na taj način upravlja samom sobom. Situacija u kojoj se Srbija nalazi danas nije ništa drugo do nastavak trenda slabljenja: ukoliko se uračuna udeo već lošeg duga u BDP-u u iznosu od 85.9%, i u to uključi još i ušteđevina u stranim valutama koja u suštini predstavlja ništa drugo do devizne zahteve banaka, onda taj odnos uveliko prevazilazi 100% BDP-a. Međutim, glavna poenta je sledeća: oslabljena monetarna suverenost i obilje stranih kredita idu ruku pod ruku, tako što prva podrazumeva sve veću zavisnost od druge. Tendencija ovakve vrste kredita da se troše izvan proizvodnog sektora, odnosno njihova uloga u pripremanju terena za ulazak u novi ciklus zaduživanja, danas je već široko poznata. Pored toga, 2010. godine, Srbija započinje izdavanje evroobveznica, koje se, gotovo u potpunosti, mogu okriviti za dalje pogoršanje razmere duga u odnosu na BDP. Prema podacima Fiskalnog saveta, javni dug Srbije krajem septembra 2014. godine iznosio je 22.6 milijardi evra, odnosno 68,2% BDP-a, nastavljajući da se okreće oko tog iznosa usled fluktuacije evra, ali se istovremeno i povećao nekoliko puta za 1, odnosno 2 miliona evra po izdavanju svake serije evroobveznica. Već krajem oktobra 2014. godine (u vreme pisanja ovog teksta, prim. aut.), javni dug Srbije je prevazišao 23 miliona evra i iznosio je oko 70% BDP-a. Sa druge strane, gornja granica javnog duga prema domaćem zakonu postavljena je na 45%, što dovodi do pitanja – zbog čega još uvek nismo bankrotirali? Ovaj proces beskrajnog zaduživanja identičan je grčkom scenariju, gde je dug reprogramiran ad infinitum bez ijednog poziva na bankrot države. Do ovoga ćemo kasnije doći.

Za sada ćemo se zadržati na analizi kreditora – pored starih kreditora kao što su Pariski ili Londonski klub (koji su kreditirali čak i Jugoslaviju pre njenog konačnog raspada) i novih koji se ne uklapaju u okvire evropske periferije (kao što su Ujedinjeni Arapski Emirati) – kao ključna ističe se uloga Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). MMF igra važnu istorijsku ulogu kada je u pitanju periferizacija ovog dela Balkana, i to prvenstveno zato što su veze koje je MMF u prošlosti imao sa evropskom periferijom bile u isto vreme zavisne od globalnog finansijskog tržišta, kao i od političkog razumevanja jugoslovenskog socijalizma u to vreme. Premda ovde ne možemo ulaziti u detalje, važno je naznačiti da se politika fonda razvijala u dva talasa: kao što znamo, MMF je osnovan zajedno sa Breton Vuds sistemom (Bretton Woods) i Svetskom bankom tokom 1920-tih kao instrument za održavanje poretka unutar svetskih finansija. Nakon raspada Breton Vudsa, MMF je prestao da igra ulogu nemog regulatora za održavanje sistema svetskih valuta i preuzeo dosta jaču ulogu. Ukratko, nakon kraha Breton Vuds sistema fiksnog kursa, svetske valute više se nisu vezivale za dolar, nego su se ravnale jedna spram druge. Tek nakon ove promene, MMF – koji je preživeo sistem u kojem je stvoren – mogao je da promeni svoju politiku prema različitim zemljama, uključujući i one na Balkanu. U slučaju jugoslovenskog socijalizma, MMF je bio u mogućnosti da preuzme mnogo aktivniju ulogu, postavljajući uslove za centralizaciju ekonomije Srbije unutar Jugoslavije kroz sistem kreditiranja, što je tim bitnije obzirom da se ovo dogodilo tokom naftne krize sedamdesetih i u periodu nakon isteka američke pomoći Jugoslaviji tokom pedesetih. Prema rečima Mišela Kamdesusa (Michel Camdessus), jednog od direktora Monetarnog fonda u to vreme, nakon pada Breton Vuds sistema, MMF je “sproveo tihu revoluciju” i postepeno počeo da se širi na socijalistički Balkan. Danas, MMF nastavlja da radi u istom tonu: struktura kreditnih aranžmana je uslovljena promenama u budžetu i političkim zahtevima. Na primer, ekonomski i politički programi Vlade Srbije za 2014. bili su predmet sastanka sa MMF-om, održanog od 1. do 7. oktobra 2013. godine. U to vreme objavljen je izveštaj prema kome najznačajniji problemi Srbije uključuju deficit budžeta od 7.5%, visok stepen nezaposlenosti – najmanje 25%, brz rast na nivou javnog duga u BDP-u (prema podacim Ministarstva finansija, krajem septembra 2013. taj procenat je bio oko 58.1%).

Izveštaj ove deficite i druge indikatore predstavlja kao posledicu loše politike Srbije što, kao što smo videli, može biti samo delimično tačno: jer, oni se nisu stvorili sami od sebe. Pre će biti da je obrnuto: njihova pojava i razvoj jesu posledica prelaska iz socijalizma u liberalni kapitalizam, što je uslovljeno ne samo zahtevima MMF-a već i “evroizacijom” strukture kredita. Naravno, ovaj proces bi bilo nemoguće sprovesti bez lokalnih elita i vladajućih liberalnih partija, čija je uloga bila presudna nakon raspada SFRJ. Ukratko, sukcesija vladajućih partija koje rade u ime tržišta podrazumevala je njihovo odricanje od proizvodnog sektora na duge staze, s obzirom da se on uglavnom sastojao od preduzeća u državnom vlasništvu, koja su se stoga morala privatizovati i prodati. Sudbina ovog poteza je kao što znamo, masovna deindustrijalizacija.

Carinski sporazumi

Nakon što smo završili sa analizom kreditne strukture, okrenućemo se sporazumima o uvozu i izvozu. Kao što je napomenuto, još jedan važan aspekat pozicioniranja Srbije kao periferije unutar ekonomije Evropske unije jesu carinski sporazumi. Imajući u vidu da obuhvataju takozvanu “liberalizaciju trgovine”, odnosno postepeno ukidanje poreza na određene proizvode i industrijske sektore, oni su bili od ključnog značaja za uvođenje tržišnih principa u bivšoj socijalističkoj ekonomiji. Srbija je jedan takav ugovor o slobodnoj trgovini između zemalja centralne Evrope – CEFTA potpisala 2006. godine. Ovim ugovorom određene vrste robe, a posebno industrijska, oslobođene su carinskih poreza. Ovaj sporazum je, između ostalog, obuhvatao i zemlje Balkana te je u tom smislu regulisao razmenu između samih perifernih država. Međutim, 2008. godine Srbija potpisuje i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), kojim se obavezuje da će svoj zakonodavni sistem uskladiti sa sistemom EU, kao i da će postepeno ukinuti sve poreze na trgovinu sa zemljama EU: prosečni iznos porezne stope na uvezene proizvode prema tome bi iznosio 0.99%. Promet robe iz različitih industrija će se postepeno liberalizovati u toku nekoliko narednih godina, dok će automobilska industrija biti poslednja koja će to učiniti; u skladu sa ovim sporazumom, javna preduzeća neće više biti u mogućnosti da regulišu carinske takse niti da na bilo koji način utiču na procese uvoza i izvoza. Osim toga, SSP takođe podrazumeva da će Srbija svoje stambeno tržište otvoriti stranim državljanima u 2014. godini (što Srbiju čini prvom državom koja je to učinila u fazi pre samog pristupanja EU). Dakle, CEFTA sporazumom pitanje izvoza i uvoza regulisano je na nivou periferije, dok je SSP regulisao odnos Srbije sa EU i njenim pojedinačnim članicama po ovom pitanju. Naravno, pod ovakvim uslovima liberalizacije, nije teško prepoznati da je olakšavanje procesa uvoza i izvoza podrazumevalo zaustavljanje bilo kakve zaštite domaćih proizvođača. Imajući

u vidu da su proizvodi koje strani proizvođači plasiraju na domaće tržište često “konkurentniji” od domaćih proizvoda, ova vrsta intervencije samo je dodatno proširila već postojeći jaz između centra i periferije. Iz tog razloga potražnja za domaćim proizvodima, kao i sama domaća proizvodnja je značajno oslabljena. Liberalizacija trgovine ne podrazumeva bolje uslove za domaće proizvođače, već naprotiv, bolje uslove za samu trgovinu.

Postajanje periferijom: unutrašnja forma periferne države kao posledica međunarodnih odnosa

Imajući u vidu pozadinu i sadržaj odnosa Srbije i Evropske Unije, sada se možemo vratiti pitanju postavljenom na početku ovog teksta: Kako se postaje periferijom? Kakve posledice postajanje periferijom ima na unutrašnju strukturu i organizaciju države? Na osnovu gorepomenutih promena može se reći da su evrointegracije u velikoj meri učinile Srbiju modelom periferne države: države čiji suverenitet, legislativa te politička dinamika i podela rada zavise prevashodno od spoljnih pritisaka. Ovo dakako nije suprotno domaćoj parlamentarnoj demokratiji, nego se dešava upravo zbog njene sprege sa svojim evropskim tandemom – što se može objasniti jednom kratkom, ali bitnom izjavom-anegdotom Angele Merkel: „Posao parlamenta je da demokratski odluči o načinu na koji će se prilagoditi pravilima tržišta“. Liberalne demokratije širom EU – uključujući tu i periferne države unutar i izvan EU – kao i uvek, služe reprodukciji političkog status quo, a ne njegovom uklanjanju.

Prema tome, većina pravnih, pa čak i fiskalnih politika Srbije određena je njenom perifernom ulogom, a ne njenom sopstvenom političkom odlukom. U slučaju Evropske Unije, ovo je urađeno da bi se nadomestio nedostatak fiskalne unije – u tom smislu, može se reći da veliki deo unutrašnje regulative perifernih država barem delimično zavisi od opšteg nivoa fiskalnih potreba Unije i njenog unutrašnjeg tržišta. U slučaju Srbije, ova uloga međunarodnih institucija nije nova ali je sadržaj intervencije značajno promenjen u odnosu na onaj koji je praktikovan za vreme Jugoslavije: veliki deo socijalističkog nasleđa, kao što su besplatno obrazovanje, besplatno zdravstveno osiguranje i zakoni o radu, moralo se shodno tome restruktuirati ili – ukinuti. Rečima Ketrin Samari (Catherine Samary), Jugoslavija je predstavljala pokušaj da se raskine sa perifernim položajem, međutim nakon njenog raspada, proces neoperiferizacije se opet pojavio. U tom smislu može se argumentovati da su ovi procesi ostavili tragove i u samoj unutrašnjoj formi države. Tome svedoči par stvari: prvo, nakon 2008. godine uvedene su mere štednje u vidu smanjenja plata i penzija, reforme penzionog fonda i tako dalje. Drugo, ove mere išle su ruku pod ruku sa porastom poreza i akciza (poreza na promet), posebno PDV-a (poreza na dodatu vrednost) koji se podigao sa 8%, odnosno 18%, na 10% i 20%. Takođe nije tajna da se većina srpskog budžeta (gotovo 2/3) puni kroz naplatu PDV-a. Treće, nakon što su mere štednje otvorile prostor za šire promene, ubrzo je usledila i promena zakonske regulative. Neke od njih smo već pomenuli u poglavlju o carinskim sporazumima. Međutim, jedna od najvažnijih izmena, kao i jedna od najvažnijih tema za stanovništvo Srbije u poslednje dve godine jesu reforme zakona o radu. Ovde bismo mogli da se prisetimo odeljka o MMF-u i njegovoj dosadašnjoj ulozi na ovim prostorima: MMF je uticao na, podržavao i jednim delom čak i koordinisao ove i nekolicinu drugih reformi kako bi stvorio “fleksibilnije” tržište rada, odnosno kako bi se klauzule koje se tiču socijalnog osiguranja – koje su stari zakoni (bez obzira na njihovu zastarelost) i dalje imali – bile u potpunosti uklonjene. Danas, država Srbija više nije u obavezi da obezbedi punu naknadu radnicima koji su otpušteni, ili onima koji su bolesni, pa čak ni trudnicama, da ne pominjemo regulaciju pitanja prekovremenog rada i slično. Ovaj potez države je izazvao masovne proteste u Srbiji leta 2014. godine sa preko 10000 učesnika – pripadnika sindikata, radnika i pristalica levih organizacija.

Nekoliko zaključaka proizilazi iz ovoga. Prvi je pomenut na samom početku: Srbija još uvek nije periferna, pa čak ni poluperiferna država. Ona se tek sada približava postajanju evropskom periferijom u punom smislu te reči. Pre svega, treba naglasiti da je poluperiferija termin koji označava bivše kolonije koje su stekle nezavisnost i suverenost ali su i dalje ekonomski zavisne od nekadašnjih kolonizatora. Ovo se može primeniti na Srbiju sa početka 20. veka, ali danas su stvari donekle kompleksnije. Takozvana tranzicija od socijalističke do tržišne ekonomije samo je degradirala svaku nezavisnost koju je ova nekadašnja jugoslovenska republika možda imala. Danas Srbija leži izvan, čak i evropske periferije – jer biti na periferiji unutar EU i izvan EU jesu dve različite stvari – i to na strukturalnom nivou: kao zemlja izvan EU, Srbija nema pristup mehanizmima za razrešenje javnog duga koje zemlje u EU imaju. Za razliku od perifernih zemalja koje se nalaze unutar granice EU, Srbija se nalazi na periferiji periferije, te za nju ne postoje fondovi za oslobađanje od dugova kao što je to na primer Evropski mehanizam za stabilnost, niti programi za kupovinu obveznica od strane Centralne evropske banke, niti bilo kakav politički instrument koji bi pomogao krizni položaj perifernih država. Uprkos činjenici da je Srbija sa EU potpisala nekoliko ugovora, uključujući i one ovde pomenute, ova situacija nije promenjena. Ova činjanica predstavlja samo jednu od mnogobrojnih protivurečnosti procesa evrointegracija. U suprotnosti sa ideologijom kojа proces “integracije” predstavlja kao način spаsenja bаlkаnskih držаvа, proces njihove liberаlizаcije nije samo proces njihove evrointegracije, već i proces njihove periferizacije. Time se položaj Srbije sve više usmerava u tokove evropskog kapitala, pa samim tim – i evropske podele rada, što je polje koje pokriva intenzifikaciju klasnih razlika, unutrašnje migracije i fragmentaciju proizvodnih procesa širom EU. Ovi istovremeni procesi se izvan svake sumnje pokazuju kao sasvim suprotni proklamovanoj ideologiji tranzicije, kako je ona često predstavljena u Srbiji: u tom smislu, uloga evropske periferije se ne nalazi iza nas, već naprotiv, ukoliko se ovim procesima ne suprotstavi, možda tek pred nama.