ZENT #03 Drugi – Otvoren poziv

Urednice

Šta drugo?

(Drugi celog sveta ______?)

 

Postoji jedna priča o ženi koja sedi u kafeu i puši pljuge, jednu za drugom. Ona je alžirska izgnanica u Francuskoj, bila je deo Narodno-oslobodilačke vojske tokom 1950ih i uskoro će se angažovati oko pariskog ustanka u maju 1968. Nedugo zatim isključiće se iz pokreta jer je bila zainteresovana isključivo i jedino za revolt. Opisivana je kao osoba koja otvara vrata nade svojim pobunjničkim rečima dok ujedno nosi u sebi sav očaj ovog sveta. To je verovatno prouzrokovano nekim unutrašnjim virusom odbijanja koji je navodi da krvlju iz svojih rana ispisuje stranice svoga života. Pošto se protivi svakoj dominaciji i tutorstvu njena egzistencija je očigledno postavljena negde između osa pobune i slobode. Ona je znala, a Zent ponavlja, da se upravo tu negde, između te dve ose, nalazi jedno ključno i neizostavno pitranje – pitanje drugog.

 

Kada bi je pitali koliko je ljubavnika bilo očarano njome, ona bi odgovorila da je svako ko je očaran njome počinio neverstvo. Posmatrajući sa individualne tačke gledišta, deluje prilično jasno, danas više nego ikada, da je egzistencija proces koji se odvija kroz ambivalentnu igru između Drugosti i Sopstva. Da li je Sopstvo obogaćeno ili ogranično Drugim? Da li se Drugi nalazi izvan ili unutar Sopstva? Da li je na nama da otkrijemo svoje istinsko Sopstvo sakriveno ispod maski koje nosimo svaki put kada komuniciramo sa drugima, ili su upravo te maske sve što zaista jesmo? Živimo u vremenu globalno rasprostranjenog korporativnog kapitalističkog sistema proizvodnje u kojem je svaki aspekt naših života komodifikovan i estetizovan: naši ukusi, naše žudnje, naš rad, odnosi sa našim ljubavnicima, prijateljima, saradnicima, itd. Nije ni čudo da više nego ikada pre jedan stari strah deluje sve izvesnije, strah da ćemo završiti kao šizofreničari, ne zbog manjka već zbog viška realnosti. Sistematski smo usmereni da budžimo i promovišemo svoje profile, da ih plasiramo dok buljimo u profile drugih, da budemo u konstantnoj agoniji pozicioniranja i upoređivanja (sa drugima). Identitet je reč dana, a njegovo konstruisanje, očuvanje i reklamiranje ostavlja nas zauvek narcisoidnima i depresivnima. Ukratko – profil je norma!

 

Zent odbija sve iluzije povratka na staro, profil se ne treba i ne moze izbeći. Inhibirane želje, odražavanje Drugoga i vrtoglavi virovi identiteta su zadaci koje svako od nas rešava na svoj način. Bilo da ne verujemo svojim ljubavnicima ili Sebi, postoje nebrojeni unutrašnji načini izlaska na kraj sa tim i svaki je legitiman, konsenzus je nepotreban. Međutim, Zent insistira na inventivnim, kritičkim improvizacijama, dakle profil (norma) treba da se menja. Ipak, postoji jedno područje gde sva kontigencija i sva fluidnost unutrašnjih identitetskih konstrukcija gubi na snazi, gde postoje jasno definisane strane, ispravna i pogrešna, gde je zajednička strategija poželjna, a solidarnost neophodna. Ako je tačno da je individua proizvedena isključivo kroz društvo, onda je društvo ono što postavlja temelj za svu posledičnu emotivnu gimnastiku između Sebe i Drugog i to nas dovodi do starog, prljavog terena politike.

 

Među mnogobrojnim spektaklima karakterističnim za sadašnje vreme, strah deluje kao jedan od najdominantnijih. Politički strah – onaj koji igra glavnu ulogu na sceni, komodifikovan i iskorišten za potrebe narativa, izrežiran, serviran i usmeren ka obezbeđivanju prinudne i nekritičke poslušnosti subjekta prema normi kapitalističkog sistema koji funkcioniše na osnovu mehanizama nejednakosti (isključenosti i uključenosti). Radi se o personalizovanom strahu koji je neizostavan u političkoj imaginaciji. Videli smo već mnogo puta u istoriji, zaista u farsi, kakvu ulogu ima moć košmara u očuvanju statusa kvo. Iznova postavljena slika opasnog drugog je neophodna antiteza za očuvanje dominantnog društvenog sistema, bilo da je taj drugi siromašan, crn, grešan, kvir, izmešten, prezren, disident, komunista, žena, kriminalac, terorista. Kada bi ta figura političke drugosti prihvatila svoje mesto, ne bi bilo trzavica i stvari bi tekle uobičajeno, ali ukoliko ona odbija svaku dominaciju i tutorstvo odmah je proglašena za opasnost.

 

Zent prezire uobičajeno. Taj opasni, politički drugi, samo zato što radi ili jeste nešto, automatski nekako skrivljuje. Svaki otpor je suprotstavljanje opresiji i to je ključni element pobune, a svaki pobunjenik se suprotstavlja redu, dominantnoj normi – bilo da je ta norma Bog, Duh, Čovek, ili njihova istorijska inkarnacija, Država. U tom kontekstu, kontekstu nepravednog, eksploatativnog, globalnog, totalitarnog sistema norma treba biti demolirana.

 

Tačno pre sto godina desio se jedan takav pokušaj uništavanja norme. Ono što je Oktobarska revolucija donela ne svodi se samo na rušenje već i na izgradnju jednog drugačijeg sveta. Bez imalo naklonosti prema patetičnom kukanju nad izgubljenim prilikama iz prošlosti, sa još manje tolerancije prema romantizaciji bilo koje revolucije, Zent insistira na pamćenju svih lepota te borbe i večnoj važnosti te ideje. Jasno nam je da je tokom svog trajanja historijski socijalizam ispervertiran na milion načina, kao što nam je jasno da sada živimo u posledicama njegovog brutalnog kolapsa. Skoro svi istaknuti revolucionari dekolonizacije su pobijeni, monstruozna osveta sprovedena je nad skoro svakom socijalističkom državom sveta, a sve socijalističke institucije brutalno su izbrisane sa svih delova planete, kako na periferijama tako i u centrima. Nije nam ostalo ništa drugo osim ove najmaterijalističkije od svih civilizacija, koju karakteristiše suludi konzumerizam iznutra i strategija nuklearne moći izvana, sa ideologijom besprekorno očišćenom od bilo kakvih socijalnih referenata. Iako je trenutno zamenjen islamskim fundamentalizmom, Komunizam je i dalje ugraviran u listu velikih opasnih drugih, a lobotomisana ideologija ga čak izjednačava sa fašizmom. Bez da navodimo sve ostale argumente, samo jedna kratka rečenica biće dovoljna: Komunizam je rušenje gore pomenute norme, fašizam je njeno očuvanje. Dakle, kako je razočaranje u Komunizam ključni mehanizam sadašnjeg sistema utoliko je veća ideološka potreba da se to razočaranje kontinuirano obnavlja. Beskrajno nas podsećaju da je Komunizam propao, ali Zent skreće pažnju na prozrevanje te mantre čija je jedina svrha u ustanovljavanju ideje da ono što je “propalo” nije određena partija ili određena država, već sama težnja – revolucionarni potencijal, ne samo u ruskom društvu, već u bilo kojem društvu, u samom čovečanstvu.

 

Pobuna svakako nije zahtev za totalnom slobodom. Naprotiv, ona stavlja totalnu slobodu na probu. Pobuna napada upravo tu neograničenu moć koja dozvoljava nadređenom da naruši zabranjenu granicu. Pobunjenik hoće da se zna da sloboda ima svoje granice svuda gde postoji ljudsko biće – ta granica je upravo moć pobune ljudskog bića. Pobunjenik nikoga ne ponižava. Slobodu koju traži za sebe, traži i za sve druge, slobodu koju odbacuje, zabranjuje svima. Ona nije samo robinja protiv gospodara, ona je ljudsko biće protiv sveta roba i gospodara.

 

All I have is a voice

To undo the folded lie

The romantic lie in the brain

Of the sensual man-in-the-street

And a lie of Authority

Whose building grope the sky:

There is no such thing as the State

And no one exists alone;

Hunger allows no choice

To the citizen or the police

We must love one another or die.

H. Auden, September 1, 1939.

Praktične odrednice

 

Dobrodošli su svi pristupi i oblici izražavanja – istraživanja, arhitektonski projekti, prirodne i društvene nauke, tehnologija, stripovi, ilustracije, intervijui, fotografije, vizualne i umetničke intervencije, umetnička dela i radnička dela, poezija, proza, teoretički i esejistički formati. Tekstovi pisani u esejističkoj formi ne treba da budu duži od 3000 reči, sa što manje fusnota i referenci. Tekstovi mogu biti pisani na srpsko-hrvatskom ili engleskom.

 

Predloge prihvatamo do 15. Septembra, 2017. Odabrani autori će biti kontaktirani da pošalju završene tekstove/radove do 20. Oktobra, 2017. Svoje predloge nam šaljite na zentmagazine@gmail.com 

 

Radujemo se saradnji!